Ima li straha nakon Božića?

Šetaju dva ugledna praseta filozofa, i
jedno će drugom: „Hm, šta misliš – ima li života nakon Božića“?

Dva praseta

Ako vas je nasmejao ovaj već klasičan vic šansa je da ne patite od tanatofobije (thanatophobia), tj. ne plašite se smrti. Ali ako vam se upravo zaledila krv u žilama kada ste pročitali reč „smrt“, moramo reći par reči o strahu. Strah je primarna ljudska emocija. Javlja se kao posledica uočene opasnosti, realne ili imaginarne. Ispoljava se promenama na fiziološkom i bihejvioralnom planu. Karakteristične fiziološke promene su one pod dejstvom simpatikusa: pojačano lučenje adrenalina, ubrzan rad srca i ventilacija pluća, povećanje krvnog pritiska i uopšte – povećana aktivacija i budnost organizma. Nije sasvim bez veze izreka „u strahu su velike oči“.

Ove promene su jednake i kod realnog straha, i kod iracionalnog tj. neurotskog straha. Oni se podjednako doživljavaju. Realni strah nastaje kada postoji i realna opasnost po pojedinca i njegov psiho-fizički integritet, ali koju on i subjektivno doživljava kao takvu. Kada realna opasnost prođe, prolazi i strah.
O iracionalnom strahu govorimo kada ne postoji realna opasnost, ali se takav strah jednako manifestuje, čak može biti intenzivniji i dugotrajniji, samim tim – nelagodniji od realnog straha. Osobe koje pate od tanatofobije često se bude noću uplašene da će im se nešto loše desiti u snu a neće biti nikog da im pomogne.

Uzevši napred napisano, da li je strah od smrti racionalan ili iracionalan?

Realno je da će se svačiji život jednom završiti, dakle smrt je izvesna. Po ovome, strah od smrti je opravdan i racionalan. Međutim, nije izvesno kada će smrt nastupiti, šansa je ogromna da se to neće desiti danas. Ergo, strah od smrti je iracionalan.

Hm… Poput praseta filozofa sa početka ovog teksta, i ja ću se okušati. Dakle, da sam filozof, ja bih ovako razmišljao:

Pošto smrt predstavlja okončanje života, tj. nešto što nastupa nakon života, smrt se ne može doživeti, niti biti štetna, niti prikladan objekat straha. Tako tvrde Epikur, Lukrecije i drugi filozofi. Uočimo sada simetriju između stanja u kome je neko mrtav i stanja u kome neko još nije stupio u egzistenciju (pre rođenja ili pre začeća). Da li se neko boji stanja pre početka svoje egzistencije?

Čemu onda strah od smrti? Mogli bismo da specifikujemo ovaj strah na sam čin umiranja (hoće li biti bolno, dostojanstveno, dugo…) ali ljudi uglavnom govore o strahu od smrti a ne o strahu od umiranja.

Ali hajde sada da uključimo kulturološku komponentu u ovu našu priču. Da li se smrti plaše svi ljudi, ili samo pripadnici pojedinih kultura? Antropoliška istraživanja nam govore da pripadnici pojedinih ljudskih zajednica smrt ne doživljavaju kao nešto negativno, naprotiv. Smrt poimaju kao mogućnost za nov početak, reinkarnaciju ili bezuslovan prelazak na neko bolje mesto.

Možemo samo pretpostaviti da nesvestan uticaj na naše osećanje straha od smrti imaju religijske postavke društva u kome živimo, čak i ako pojedinac sebe ne smatra religioznom osobom. U rimokatoličanstvu to mogu biti iskrivljena, gotovo jeretička tumačenja pojmova pakla i satane, i ona poznata slika crvenog „delije“ sa trozupcem i rogovima kako stoji pored kazana u kome kuva nevaljale pokojnike. Večiti oganj u pozadini se podrazumeva.
Faktor straha može biti i ovaj momak koji postoji tek od 15. veka (rano zapadno Hrišćanstvo ga ne poznaje ovakvog, a istočno hrišćanstvo ga upoznaje preko mas-medija):

Ko se ne bi plašio ove momčine sa kukuljicom i zarđalom kosom koju drži falangama svojih kosturskih ruku?

Još jednom napomenimo da se ovakve predstave ne pojavljuju u istočnom Hrišćanstvu, tj. u Pravoslavlju. Pravoslavlje ne govori o Satani kao o kuvaru, niti o smrti kao o ćutljivom kosaču. Pakao u Pravoslavlju nije večita vatra i fizička tortura, već večita nemogućnost spoznaje svetlosti, dobrote i Boga.

Ukoliko već ne postoji, bilo bi interesantno napraviti komparativno istraživanje i detaljnije ispitati tanatofobiju u zapadnoj kulturi, u Pravoslavlju i u nekim drugim istočnim religijama poput Budizma koji govori o reinkarnaciji.

Šta vi da činite ukoliko ste tanatofob i osećate da vam to smeta i smanjuje kvalitet života? Da biste shvatili svoje strahove i naučili kako da se nosite sa njima, pa i da ih savladate, najbolje je obratiti se stručnjaku – psihoterapeutu ili psihijatru.

Napisao: Žarko Mihajlović

Kognitivno-bihejvioralna psihoterapija za mršavljenje?

Istraživanja pokazuju da su osobe koje su pohađale kognitivno-bihejvioralni tretman sa ciljem oslobađanja od viška kilograma, ne samo lakše i uspešnije držale dijetu, već su po pravilu i nakon završenog kognitivno-bihejvioralnog tretmana nastavile da “skidaju” kilograme sve dok nisu postigle željenu telesnu težinu, koju su nakon toga uspevale i da održe.

Prošle godine je WHO (Svetska zdravstvena organizacija) objavila da je broj gojaznih u svetu po prvi put premašio broj neuhranjenih. Gojaznost je poprimila razmere epidemije. Posebno zabrinjava činjenica da je sve veći broj gojazne dece, s obzirom da se zna da gojazna deca po pravilu odrastaju u gojazne odrasle osobe.

Pored zdravstvenih rizika, gojaznost donosi i manjak elana, smanjeno samopoštovanje i samouverenost, depresivnost, menje šanse za zaposlenje i ostvarenje zadovoljavajućih partnerskih odnosa.

Ako sve to znamo, a većina nas to vrlo dobro zna, zašto onda svi nismo vitki? Zašto tako mnogo inteligentnih, sposobnih, lepih i na svaki drugi način sasvim uspešnih ljudi, ipak nosi breme viška kilograma i pati zbog toga, često tokom celog svog života.

Možda ste, kao i većina drugih koji se bore sa viškom kilograma, više puta pokušavali da držite dijete i da održite teškom mukom stečeni “manjak kilograma”. Ali, nakon mnogobrojnih vraćanja svega “izgubljenog”, počeli ste da verujete da nikada nećete uspeti, da naprosto imate takav metabolizam, da imate slabu volju, da za razliku od mršavih volite da jedete i da zato nikada nećete moći da smršate.

Međutim, gojazni ljudi uglavnom nemaju sporiji metabolizam, slabiju volju ili urođeno veći apetit od vitkih. Oni se najčešće razlikuju jedni od drugih samo po načinu razmišljanja o hrani, po prehrambenim navikama koje su stekli i po načinu na koji rešavaju životne probleme i izlaze na kraj sa stresom i emocijama. A sve te razlike nisu urođene, već se stiču učenjem tokom života. Samim tim “debeljuce” nisu “osuđene” da to i ostanu celog života, jer sve što je naučeno može da se “oduči” i da se nauči nešto drugo- bolje, konstruktivnije i efikasnije. Dakle, i “oduvek-debeljuce” mogu da nauče da misle i ponašaju se kao jedna “oduvek-mršava” osoba. Da bi se napokon uspelo u dugo željenom oslobađanju od viška kilograma, neophodno je najpre steći određene preduslove za uspeh u dijeti, a to su odgovarajuće misli, znanja i veštine neophodne za “skidanje” kilograma i kasnije za održavanje postignute vitkosti. Kada steknemo neophodna znanja i veštine samo držanje dijete je lakše i donosi trajne efekte- kilogrami se ne vraćaju, jer sada znamo kako da im ne dozvolimo da se vrate.

Pretpostavljam da se prosečni čitalac ovog teksta pita “Šta je to konkretno- koje su to misli, navike, ponašanja, koje poseduju vitki ljudi i koje ih čine sposobnim da se ne ugoje?”

Evo nekoliko tipičnih (potpun spisak je nemoguć jer je svaka osoba različita): vitki ljudi nemaju naviku da probleme rešavaju hranom već umeju na neke druge načine da se izbore sa problemima, vitki ljudi bolje razlikuju različita telesna stanja (glad od žeći, žudnje za određenom hranom i sl), oni bolje podnose stanje gladi i ne tumače glad kao alarm da se odmah mora jesti. Gojazni ljudi osećaj prepunjenosti hranom (prejedenosti) po pravilu doživljavaju kao normalno stanje, dok je vitkima prepunjenost neprijatna. Sve nabrojane i mnoge druge razlike ove dve grupe ljudi su stečene, naučene, pa se samim tim mogu i odučiti, a umesto njih mogu se naučiti načini razmišljanja i veštine vitkih ljudi.

U psihologiji postoji jedna grana psihoterapije zvana kognitivno-bihejvioralna psihoterapija. Ona se fokusira na izmenu neefikasnih obrazaca razmišljanja i ponašanja. Istraživanja pokazuju da su osobe koje su pohađale kognitivno-bihejvioralni tretman sa ciljem oslobađanja od viška kilograma, ne samo lakše i uspešnije držale dijetu, već su po pravilu i nakon završenog kognitivno-bihejvioralnog tretmana nastavile da “skidaju” kilograme sve dok nisu postigle željenu telesnu težinu, koju su nakon toga uspevale i da održe.

Izvor