Ima li straha nakon Božića?

Šetaju dva ugledna praseta filozofa, i
jedno će drugom: „Hm, šta misliš – ima li života nakon Božića“?

Dva praseta

Ako vas je nasmejao ovaj već klasičan vic šansa je da ne patite od tanatofobije (thanatophobia), tj. ne plašite se smrti. Ali ako vam se upravo zaledila krv u žilama kada ste pročitali reč „smrt“, moramo reći par reči o strahu. Strah je primarna ljudska emocija. Javlja se kao posledica uočene opasnosti, realne ili imaginarne. Ispoljava se promenama na fiziološkom i bihejvioralnom planu. Karakteristične fiziološke promene su one pod dejstvom simpatikusa: pojačano lučenje adrenalina, ubrzan rad srca i ventilacija pluća, povećanje krvnog pritiska i uopšte – povećana aktivacija i budnost organizma. Nije sasvim bez veze izreka „u strahu su velike oči“.

Ove promene su jednake i kod realnog straha, i kod iracionalnog tj. neurotskog straha. Oni se podjednako doživljavaju. Realni strah nastaje kada postoji i realna opasnost po pojedinca i njegov psiho-fizički integritet, ali koju on i subjektivno doživljava kao takvu. Kada realna opasnost prođe, prolazi i strah.
O iracionalnom strahu govorimo kada ne postoji realna opasnost, ali se takav strah jednako manifestuje, čak može biti intenzivniji i dugotrajniji, samim tim – nelagodniji od realnog straha. Osobe koje pate od tanatofobije često se bude noću uplašene da će im se nešto loše desiti u snu a neće biti nikog da im pomogne.

Uzevši napred napisano, da li je strah od smrti racionalan ili iracionalan?

Realno je da će se svačiji život jednom završiti, dakle smrt je izvesna. Po ovome, strah od smrti je opravdan i racionalan. Međutim, nije izvesno kada će smrt nastupiti, šansa je ogromna da se to neće desiti danas. Ergo, strah od smrti je iracionalan.

Hm… Poput praseta filozofa sa početka ovog teksta, i ja ću se okušati. Dakle, da sam filozof, ja bih ovako razmišljao:

Pošto smrt predstavlja okončanje života, tj. nešto što nastupa nakon života, smrt se ne može doživeti, niti biti štetna, niti prikladan objekat straha. Tako tvrde Epikur, Lukrecije i drugi filozofi. Uočimo sada simetriju između stanja u kome je neko mrtav i stanja u kome neko još nije stupio u egzistenciju (pre rođenja ili pre začeća). Da li se neko boji stanja pre početka svoje egzistencije?

Čemu onda strah od smrti? Mogli bismo da specifikujemo ovaj strah na sam čin umiranja (hoće li biti bolno, dostojanstveno, dugo…) ali ljudi uglavnom govore o strahu od smrti a ne o strahu od umiranja.

Ali hajde sada da uključimo kulturološku komponentu u ovu našu priču. Da li se smrti plaše svi ljudi, ili samo pripadnici pojedinih kultura? Antropoliška istraživanja nam govore da pripadnici pojedinih ljudskih zajednica smrt ne doživljavaju kao nešto negativno, naprotiv. Smrt poimaju kao mogućnost za nov početak, reinkarnaciju ili bezuslovan prelazak na neko bolje mesto.

Možemo samo pretpostaviti da nesvestan uticaj na naše osećanje straha od smrti imaju religijske postavke društva u kome živimo, čak i ako pojedinac sebe ne smatra religioznom osobom. U rimokatoličanstvu to mogu biti iskrivljena, gotovo jeretička tumačenja pojmova pakla i satane, i ona poznata slika crvenog „delije“ sa trozupcem i rogovima kako stoji pored kazana u kome kuva nevaljale pokojnike. Večiti oganj u pozadini se podrazumeva.
Faktor straha može biti i ovaj momak koji postoji tek od 15. veka (rano zapadno Hrišćanstvo ga ne poznaje ovakvog, a istočno hrišćanstvo ga upoznaje preko mas-medija):

Ko se ne bi plašio ove momčine sa kukuljicom i zarđalom kosom koju drži falangama svojih kosturskih ruku?

Još jednom napomenimo da se ovakve predstave ne pojavljuju u istočnom Hrišćanstvu, tj. u Pravoslavlju. Pravoslavlje ne govori o Satani kao o kuvaru, niti o smrti kao o ćutljivom kosaču. Pakao u Pravoslavlju nije večita vatra i fizička tortura, već večita nemogućnost spoznaje svetlosti, dobrote i Boga.

Ukoliko već ne postoji, bilo bi interesantno napraviti komparativno istraživanje i detaljnije ispitati tanatofobiju u zapadnoj kulturi, u Pravoslavlju i u nekim drugim istočnim religijama poput Budizma koji govori o reinkarnaciji.

Šta vi da činite ukoliko ste tanatofob i osećate da vam to smeta i smanjuje kvalitet života? Da biste shvatili svoje strahove i naučili kako da se nosite sa njima, pa i da ih savladate, najbolje je obratiti se stručnjaku – psihoterapeutu ili psihijatru.

Napisao: Žarko Mihajlović

Srbija postaje ludnica na otvorenom

U Srbiji je poslednjih meseci povećan broj samoubistava, nasilja u porodici i samopovređivanja! Najstrašnija ubistva postala su, nažalost, naša svakodnevica: poslednji slučaj u Grebenecu kod Bele Crkve, kada su dvojica maloletnika ubili motkama svog dve godine mlađeg druga, samo su potvrda sumorne srpske zbilje.
Da bude još crnje, psihijatri upozoravaju da najgore tek dolazi, jer se kod nas posledice svetske ekonomske krize još uvek ne osećaju u punom jeku.

Stres nas razara

Većina populacije u Srbiji je na ivici da poludi, zbog konstantnog stresa sve više građana traži psihijatrijsko lečenje, a stručnjaci se boje da duševne bolnice u zemlji nemaju kapacitete da smeste sve one kojima je pomoć neophodna, upozoravaju sagovornici Pravde! Tako psiholog Milan Višnjić kaže da u našoj zemlji ne postoji nijedan stanovnik koji do danas nije, narodski rečeno – „pukao“!
- Od 1991. pa do danas, preživeli smo toliko stvari da teško da bi ijedan drugi narod na svetu opstao, a kamoli ostao normalan! Ratovi, sankcije, kolone izbeglica, najveća inflacija u Evropi, bombardovanje, sada tranzicija i svetska ekonomska kriza… Te situacije ostavile su ožiljke koji su se godinama urezivali u našu kolektivnu psihu. Sumnjam da postoji ijedan prosečan stanovnik Srbije koji do sada nije, narodski rečeno, „pukao“ od stresa i samo je pitanje dana kada će tu agresiju da ispolji i prema svojoj okolini. Gotovo svi smo postali tzv. „granične ličnosti“ – objašnjava dr Višnjić.

Biće sve više pacijenata

Psihijatar Ana Zornić kaže za Pravdu da će nažalost sve više biti ljudi u Srbiji koji će usled stresa i stresnog načina života tražiti psihijatrijsku pomoć i da je sadašnji broj stacionara nedovoljan!
- Ne bih da zvučim preteći, ni depresivno, ali ono što se dešava u poslednje vreme me plaši. Svetska ekonomska kriza se kod nas još nije osetila u punom jeku, a već imamo povećan broj samoubistava, nasilja u porodici, samopovređivanja… Slučaj radnika koji je sam sebi odsekao prst je samo upozorenje u kakvoj se psihozi i depresiji našao veliki broj ljudi u našoj zemlji koji je ostao bez posla, egzistencije i nade – upozorava dr Zornić.
Ona dodaje da građane Srbije čekaju crni dani.
- Ratne godine još nisu zaboravljene, postraumatski stres kod ljudi i dalje traje, a sada na sve dolazi i egzistencijalna kriza. Ne znam da li su ljudi koji vode ovu zemlju toga svesni i bojim se da nam ni duplo veći broj stacionara za psihijatrijsko lečenje neće biti dovoljan ako ova kriza i ludilo potraju – kaže ona.

Zatvaraju odeljenja psihijatrije

Na svu muku koja nas je snašla, umesto da država ulaže u stacionare i bolnice, ona ih zatvara! Naime, stacionar Klinike za psihijatriju u KBC „Dragiša Mišović“ u Beogradu zatvoren je već mesecima i niko ne zna kada će on ponovo proraditi. Trenutno na Klinici radi samo dnevna bolnica, odnosno ambulanta, koja tokom dana može da primi najviše 60 pacijenata, što znači da tri lekara koja rade u ambulanti dnevno imaju po 20 pacijenata koji traže pomoć.
Izvor Pravde sa ove klinike kaže da je neizvesno kada će proraditi stacionar za pacijente.
- Trebalo je da bude sve gotovo još tokom ovog meseca, to jest, do početka Univerzijade, ali sada je jasno da od toga nema ništa. Raspisan je i tender za nameštaj u stacionaru, renoviranje je i dalje u toku i ja se nadam da će do septembra, najkasnije do kraja godine, pacijenti početi da se primaju – kaže naš izvor u KBC „Dragiša Mišović“.

Mali kapacitet

U KBC Zvezdara na odeljenju psihijatrije kažu za naš list da imaju dobru volju da primaju pacijente koji ne mogu da koriste usluge stacionara u „Dragiši Mišoviću“, ali da je osnovni problem u kapacitetu, odnosno broju mesta.
- Naš stacionar ima 31 krevet, a prosečna dužina hospitalizacije iznosi 20 dana. Nažalost nemamo kapaciteta da primimo one pacijente koji zbog renoviranja stacionara u KBC „Dragiša Mišović“ ne mogu da koriste usluge njihovog stacionara – objašnjava za Pravdu jedna od medicinskih sestara sa odeljenja za psihijatriju KBC „Zvezdara“.
Gradski sekretar za zdravstvo dr Dragana Jovanović kaže za Pravdu da je upoznata sa činjenicom da stacionar za psihijatrijske bolesnike u KBC „Dragiša Mišović“ još nije proradio i da će u razgovoru sa direktorom te ustanove pokušati da dođe do nekih preciznijih podataka kada će pacijenti moći da koriste usluge ovog stacionara.
- U ovom trenutku vam ne mogu dati nikakve preciznije podatke ali ću se svakako konsultovati sa dr Ćurčićem i nadam se da ćemo ovih dana imati neke preciznije informacije kada će stacionar nastaviti sa radom – rekla je dr Jovanović.

Srećko Milovanović
Izvor