Ko nije tučen, nije naučen?

O fizičkoj kazni i vaspitanju

Zagovarači „odgoja bez batina“ često svoj stav argumentuju time da su roditelji modeli ponašanja, te da deca kasnije kao odrasli ljudi nastavljaju obrazac agresivnosti i nasilništva ako su isto doživljavala u porodici. I ta teza je donekle u redu, ako se ima u vidu šta je tačno nasilničko ponašanje, ali obično se interpretacija ove teze pretvara u vaspitanje koje stvara razmaženu decu, bez naučenih granica i neosujećenih želja

Izgleda da postoji konsenzus kada je reč o neophodnosti postavljanja granica u vaspitanju i ponašanju deteta. Kako postaviti te granice i o primenljivosti metoda fizičke kazne u tom procesu, ima daleko više neslaganja i polemika, u kojima učestvuju i laici, stručnjaci i „stručnjaci“.

PIŠE Milena Stošić

Fizička kazna vs. fizičko zlostavljanje

Popularna psihološka literatura i prozapadni trendovi vaspitanja skloni su da preporučuju vaspitanje deteta koje isključuje bilo kakvu fizičku kaznu i poziva na razgovor i lepezu drugih, boljih rešenja.  U nekim evropskim zemljama postoji i zakonska zabrana fizičkog kažnjavanja dece u školama i porodici, a diskusija o takvoj regulativi aktuelna je i kod nas. I zaista, malo nas je koji ne bi mogli da posvedoče o povremenom (ili i češćem) šamaru, „ćuski“, batinama koje smo dobili od roditelja, mada su konteksti i  percepcije o opravdanosti takvih postupaka različite.

Fizička kazna da ili ne

Ono što je paradoksalno je da većina roditelja „konzumira“ vaspitnih „nekoliko po turu“, istovremeno smatrajući da batina nije  iz raja izašla i klasifikujući te postupke kao odraz nemoći i nemanja kontrole, a neretko i osećajući krivicu. Dr Zoran Milivojević, transakcioni analitičar i psihoterapeut, kategoriju „nemoćnog roditelja“ objašnjava na drugi način: „Zajedničko za zanemarene i razmažene je to da su roditelji nemoćni, jednostavno ne komuniciraju s detetom dovoljno i ne nameću mu norme, a za razmaženo dete roditelj je stalno tu i trudi se oko deteta, ali ne pokazuje moć.“

Moguće je da je početni uzrok osuđivanja fizičke kazne, u svakodnevnom lingvističkom i praktičnom nerazlikovanju fizičke kazne i fizičkog zlostavljanja. „Razlika između fizičkog kažnjavanja i zlostavljanja je u tome što se fizičko kažnjavanje sprovodi sa namerom da se izazove bol, a ne povreda, a zlostavljanje je sa namerom da se izazove povreda“, smatra psihoanalitičarka Jasminka Šuljagić Kostić. Međutim, mnogi roditelji smatrajući za cilj roditeljstva – srećno dete, nisu skloni da upoznaju dete sa fizičkim bolom i neprijatnošću. Jedan primer ovakvog mišljenja može se pročitati i na blogu nevladine organizacije Udruženje roditelj koji kaže: „Što se tiče tradicionalnog, „zdravog“ batinanja, prvo treba shvatiti zašto je lupanje po dupetu „efikasnije“. Mislite da je to zbog toga što to dete boli? Da zato vrišti i plače? Udarite se par puta po dupetu, pa ćete shvatiti da nije tako. Dete plače zbog onog što čin fizičkog kažnjavanja znači. Roditelj mazi i ljubi – znači voli. Roditelj udara – znači ne voli.“  Ovakva teza s pozitivne strane, bar ukazuje da ova metoda vaspitanja svakako nije zlostavljačka, a s druge strane sugeriše da i udarac ne može biti gest ljubavi. Ali, da li dvogodišnjem detetu koje još ne razlikuje svoje biće od svog ponašanja treba samo udovoljavati ili je u redu i pokazati mu da iz istog izvora mogu da dolaze i prijatnost i neprijatnost, kao što je najčešće i slučaj u životu.

Kazna i frustracija – da ili ne

Zagovarači „odgoja bez batina“ često svoj stav argumentuju time da su roditelji modeli ponašanja, te da deca kasnije kao odrasli ljudi nastavljaju obrazac agresivnosti i nasilništva ako su isto doživljavala u porodici. I ta teza je donekle u redu, ako se ima u vidu šta je tačno nasilničko ponašanje, ali obično se interpretacija ove teze pretvara u vaspitanje koje stvara razmaženu decu, bez naučenih granica i neosujećenih želja. Od jednog ekstrema kada su ranije i učitelji vaspitno šibali decu, dolazimo do drugog ekstrema gde se kazna kritikuje i ne preporučuje roditeljima. Po psihologu Žarku Trebješaninu, kazna sprečava samo ispoljavanje nepoželjnog ponašanja ne rešavajući motive za takvo ponašanje. Ipak, zdravorazumski gledano, pohvala i konstruktivan razgovor u duhu „uzrok-posledica“ neće imati odjeka u brojnim situacijama socijalizovanja deteta.

Verovatno da je mnogim roditeljima teško da na molećiv pogled deteta odgovore sa „ne“, da im je lakše da

Dr Zoran Milivojević

detetu kupe igračku nego da ga puste da vrišti u prodavnici, da ispunjavaju želje, kriju utičnice iza ormana da dete ne dođe u odnos sa opasnošću, prezaštićuju dete i od njega u najmanju ruku stvaraju nesamostalnog čoveka. Međutim, čak i knjiški primeri govore o tome da su životinje koje su u ranom detinjstvu na neki način bile frustrirane, kasnije naprednije u odnosu na one koje to nisu bile, što se može uporediti i sa procesom stvaranjem imuniteta. „Treba postaviti granice. To znači dve stvari, zabrana i frustracija detetove želje, s jedne strane, i kazna, s druge strane. Znači pošto se prešla granica bićeš kažnjen”, kaže dr Milivojević, dodajući da je najvažniji odnos roditelja prema detetu i ako je taj odnos u redu, da će onda i udarac biti u redu, a dete će doživljavati roditelja kao autoritet.

Batina nije iz pakla

Ono što je u praksi teže sprovesti ili razlučiti je u kojim situacijama je ok primeniti fizičku kaznu i kako. Kao najpoznatije situacije se često navode: guranje prstiju u šteker, istrčavanje ispred automobila, situacije opasnosti i uporne nesocijalizovane neposlušnosti, a kazna se ogleda u udarcu po ruci ili otvorenom šakom po guzi, odnosno nanošenje bola a ne povrede. Kada se sa detetom sistematično i dosledno postupa u vaspitanju od najranijih dana smatra se da potrebe za fizičkim kažjavanjem kasnije neće biti ili će je biti retko. Mnogo veća domišljatost i strpljenje potrebni su onim roditeljima koji bi da naprasno socijalizuju tinejdžera primenjujući kažnjavanje, ako to ranije nije bio dosledan princip učenja, ako znamo da su u tim godinama roditelji iza vršnjačke grupe koja ima daleko veći uticaj na ponašanje.

Svakako da ima primera gde su deca “lepo ispala” iako nisu fizički kažnjavana ili je to već subjektivna procena, ali koji je to idealni roditelj koji ima idealno neprimitivno dete i beskrajno vreme i strpljenje da u svakoj situaciji samo lepim razgovorom ili uskraćivanjem nagrade uspeva da nauči dete šta je dobro a šta loše i da je nemoguće, pa i nezdravo ispunjenje svake želje. S druge strane, čak i taj lepi razgovor u kom dolazi do “sporazuma” bude neretko neproduktivan a tinejdžeri često komentarišu – “što me jednom ne ošamari i da završimo, nego što smara pola sata istom pričom”. Takođe, iza neupotrebe fizičke kazne može da se nalazi i prikriveno psihološko maltretiranje, koje nije ništa nevinije od fizičkog.

Fizička kazna je sasvim legitimna mera vaspitanja u kontekstu porodičnih odnosa kojima dominira toplina i ljubav, dok god ne prelazi u fizičko nasilje i dok god nije jedini vaspitni metod, praćena objašnjenjem i razumevanjem. Uostalom, i roditelje boli kad biju i ne čine to iz sadizma, već upravo iz ljubavi.

*Navodi u tekstu preuzeti su iz raznih medija

Više o ovoj temi:

Mala knjiga za velike roditelje

Mala škola za velike roditelje

Utisak nedelje – Da li su batine sastavni deo vaspitanja

Ima li straha nakon Božića?

Šetaju dva ugledna praseta filozofa, i
jedno će drugom: „Hm, šta misliš – ima li života nakon Božića“?

Dva praseta

Ako vas je nasmejao ovaj već klasičan vic šansa je da ne patite od tanatofobije (thanatophobia), tj. ne plašite se smrti. Ali ako vam se upravo zaledila krv u žilama kada ste pročitali reč „smrt“, moramo reći par reči o strahu. Strah je primarna ljudska emocija. Javlja se kao posledica uočene opasnosti, realne ili imaginarne. Ispoljava se promenama na fiziološkom i bihejvioralnom planu. Karakteristične fiziološke promene su one pod dejstvom simpatikusa: pojačano lučenje adrenalina, ubrzan rad srca i ventilacija pluća, povećanje krvnog pritiska i uopšte – povećana aktivacija i budnost organizma. Nije sasvim bez veze izreka „u strahu su velike oči“.

Ove promene su jednake i kod realnog straha, i kod iracionalnog tj. neurotskog straha. Oni se podjednako doživljavaju. Realni strah nastaje kada postoji i realna opasnost po pojedinca i njegov psiho-fizički integritet, ali koju on i subjektivno doživljava kao takvu. Kada realna opasnost prođe, prolazi i strah.
O iracionalnom strahu govorimo kada ne postoji realna opasnost, ali se takav strah jednako manifestuje, čak može biti intenzivniji i dugotrajniji, samim tim – nelagodniji od realnog straha. Osobe koje pate od tanatofobije često se bude noću uplašene da će im se nešto loše desiti u snu a neće biti nikog da im pomogne.

Uzevši napred napisano, da li je strah od smrti racionalan ili iracionalan?

Realno je da će se svačiji život jednom završiti, dakle smrt je izvesna. Po ovome, strah od smrti je opravdan i racionalan. Međutim, nije izvesno kada će smrt nastupiti, šansa je ogromna da se to neće desiti danas. Ergo, strah od smrti je iracionalan.

Hm… Poput praseta filozofa sa početka ovog teksta, i ja ću se okušati. Dakle, da sam filozof, ja bih ovako razmišljao:

Pošto smrt predstavlja okončanje života, tj. nešto što nastupa nakon života, smrt se ne može doživeti, niti biti štetna, niti prikladan objekat straha. Tako tvrde Epikur, Lukrecije i drugi filozofi. Uočimo sada simetriju između stanja u kome je neko mrtav i stanja u kome neko još nije stupio u egzistenciju (pre rođenja ili pre začeća). Da li se neko boji stanja pre početka svoje egzistencije?

Čemu onda strah od smrti? Mogli bismo da specifikujemo ovaj strah na sam čin umiranja (hoće li biti bolno, dostojanstveno, dugo…) ali ljudi uglavnom govore o strahu od smrti a ne o strahu od umiranja.

Ali hajde sada da uključimo kulturološku komponentu u ovu našu priču. Da li se smrti plaše svi ljudi, ili samo pripadnici pojedinih kultura? Antropoliška istraživanja nam govore da pripadnici pojedinih ljudskih zajednica smrt ne doživljavaju kao nešto negativno, naprotiv. Smrt poimaju kao mogućnost za nov početak, reinkarnaciju ili bezuslovan prelazak na neko bolje mesto.

Možemo samo pretpostaviti da nesvestan uticaj na naše osećanje straha od smrti imaju religijske postavke društva u kome živimo, čak i ako pojedinac sebe ne smatra religioznom osobom. U rimokatoličanstvu to mogu biti iskrivljena, gotovo jeretička tumačenja pojmova pakla i satane, i ona poznata slika crvenog „delije“ sa trozupcem i rogovima kako stoji pored kazana u kome kuva nevaljale pokojnike. Večiti oganj u pozadini se podrazumeva.
Faktor straha može biti i ovaj momak koji postoji tek od 15. veka (rano zapadno Hrišćanstvo ga ne poznaje ovakvog, a istočno hrišćanstvo ga upoznaje preko mas-medija):

Ko se ne bi plašio ove momčine sa kukuljicom i zarđalom kosom koju drži falangama svojih kosturskih ruku?

Još jednom napomenimo da se ovakve predstave ne pojavljuju u istočnom Hrišćanstvu, tj. u Pravoslavlju. Pravoslavlje ne govori o Satani kao o kuvaru, niti o smrti kao o ćutljivom kosaču. Pakao u Pravoslavlju nije večita vatra i fizička tortura, već večita nemogućnost spoznaje svetlosti, dobrote i Boga.

Ukoliko već ne postoji, bilo bi interesantno napraviti komparativno istraživanje i detaljnije ispitati tanatofobiju u zapadnoj kulturi, u Pravoslavlju i u nekim drugim istočnim religijama poput Budizma koji govori o reinkarnaciji.

Šta vi da činite ukoliko ste tanatofob i osećate da vam to smeta i smanjuje kvalitet života? Da biste shvatili svoje strahove i naučili kako da se nosite sa njima, pa i da ih savladate, najbolje je obratiti se stručnjaku – psihoterapeutu ili psihijatru.

Napisao: Žarko Mihajlović

Postoji li tvoja srodna duša?

Je li ljubav umetnost? Tada zahteva znanje i napor! Ljubav je aktivna briga za život i razvitak osobe koju volimo.

Erik From

Bez obzira na poslovni, materijalni ili bilo koji drugi uspeh, većina ljudi smatra da je ljubav glavni životni pokretač, a da je za sreću potreban neko poseban, „srodna duša“. Međutim, da li za svakog od nas postoji samo jedna idealna osoba?

Psiholozi tvrde se značenje reči „srodna duša“ mnogo razlikuje od mitova iz romantičnih filmova. To nije neko sa kim ćemo se sudbonosno sresti, prepoznati ga u trenutku i biti sigurni da smo pronašli smisao postojanja.

Reč j eo osobi sa kojom smo se sreli u pravom trenutku i koja će nam, kada se u obzir uzmu svi faktori kvalitetne veze, najviše odgovarati.

Poznati stručnjak za odnose među ljudima i autor knjige „Getting Good Loving“ (Stići do prave ljubavi) Odri Čepman, tvrdi da osoba tokom života može da sretne nekoliko srodnih duša sa kojima će doživljavati drugačija iskustva kroz različite životne faze.

Godinama se menjamo, evoluiramo i mentalno, duhovno i emotivno, pa se u skladu sa tim menja i naša percepcija srodne duše. Neko ko nam se čini idealan ne mora da ima ličnost sličnu našoj, iako mnogi teoretičari tvrde kako su za kvalitetnu vezu presudni isti pogledi na život.

Međutim, sociolozi i bračni savetnici saglasni su da se mnogo bolje slažu ljudi različitog temperamenta i karaktera, jer na taj način veza ne gubi dinamiku i uzbuđenje.

Doktor Bronven Milet tvrdi da je moguće stvoriti bilo koji tip veze i povezanosti između dvoje ljudi, ukoliko to oba partnera žele.

„Ako neko tvrdi da sa nekim ne može da bude u vezi zbog različitosti karaktera, to samo znači da ne želi da radi na vezi i traži brz izlaz. Srodne duše zaista postoje, ali se konotacija te reči vremenom potpuno izopačila“, tvrdi doktor Milet.

On kaže da je ljubav i prepoznavanje nekoga kao srodne duše samo početna tačka na putu uspešne veze. Sledi težak put tolerancije, upornosti, kompromisa… Na kraju, ni to nam ne garantuje da ćemo uspeti, ali ćemo barem znati da smo dali sve od sebe.

Dr Milet ističe da parovi koji rade na vezi i neguju odnos na svim životnim područjima imaju veliku šansu da opstanu. To uključuje i veštine rešavanja problema, slušanje partnera i efektno komuniciranje sa poštovanjem, kontrolisanje stresa i besa, i mnogo strpljenja.

Još jedan mit u vezi sa srodnom dušom je situacija u kojoj nekada idelani partneri godinama gube nit koja ih povezuje. To se, tvrde sociolozi, najčešće dešava kada jedan od partnera pomisli da drugog može da promeni.

Takvi pokušaji najsigurniji su put u propast veze ili braka. Neke navike, doduše, mogu se promeniti, ali karakter zrelih ljudi nije podložan većim promenama. Zbog toga svoju srodnu dušu prihvatite takvu kakva jeste i ako vam se i onda čini da nije izgubila značaj u vašem životu, na pravom ste putu. (Večernje novosti)

Ako nekoga ne volite „u paketu“ sa svim manama i vrlinama, nema smisla nastavljati vezu.  Voleti i mane srodne duše je upravo delić koji nedostaje do prave ljubavi. Ne bi li bez mana bilo malo dosadno, suviše idealno, bez mesta daljem razvoju, što bi vodilo u stagnaciju i razilaženje? Prirodan je princip da se suprotnosti privlače, Jin i Jang. Ali to nisu samo suprotnosti, to su komplementarne suprotnosti. Sada napred, nađite svoju srodnu dušu ili se malo potrudite oko nje ako ste je već našli!

Pad kognitivnih funkcija nakon razgovora sa devojkama?

Pripadnici jačeg pola podložniji opadanju kognitivnih funkcija nakon razgovora sa osobom suprotnog pola. Efekti komunikacije na kognitivne sposobnosti znatno su uvećane ukoliko su muškarci emotivno ili seksualno zainteresovani za osobu sa kojom su pričali.

Ustaljeno je mišljenje kod mnogih da ženama sa velikim grudima manjka inteligencije, međutim, najnovije istraživanje pokazalo je sasvim suprotno – žene sa velikim grudima čine muškarce glupima.

Johan Karemans je zajedno sa kolegama sa Radbaud univerziteta u Holandiji otkrio da interakcija između muškarca i žene dovodi do smanjenja kognitivnih funkcija kod muškaraca.

U dva odvojena istraživanja učesnici su komunicirali sa nepoznatom osobom, istog ili suprotnog pola, i od njih je bilo zatraženo da pre i nakon razgovora urade seriju testova koji su za cilj imali utvrđivanje njihovih kognitivnih funkcija.

Rezultati su pokazali da su muškarci bili podložniji opadanju kognitivnih funkcija nakon razgovora sa osobom suprotnog pola, dok su one ostajale nepromenjene nakon komunikacije sa osobama istog pola.
Efekti komunikacije na kognitivne sposobnosti znatno su uvećane ukoliko su muškarci bili emotivno ili seksualno zainteresovani za osobu sa kojom su pričali.
Kod žena je pad kognitivnih sposobnosti uočen samo u slučajevima kada su one u razgovoru sa osobom suprotnog pola želele da impresioniraju i ostave utisak na sagovornika.

Autori studije smatraju da do ovakvog opadanja moći zapažanja i pamćenja dolazi zato što muškarci prilikom razgovora sa osobama suprotnog pola imaju jaku želju da ostave pozitivan utisak, ne bi li ih seksualno zainteresovali, a to zahteva pažljivu kontrolu kognitivnih sposobnosti koje mozak konstantno nadgleda i modifikuje, i samim tim smanjuje našu sposobnost da reagujemo na druge nadražaje iz okoline.

Istraživači takođe ukazuju da ovi rezultati mogu pomoći i kod obrazovanja mladih ljudi, pošto nalazi govore da je uspeh studenata u školama koju pohađaju samo muškarci, ili samo žene, znatno veći od onog koji se ostvaruje u mešovitim školama.

Srbija postaje ludnica na otvorenom

U Srbiji je poslednjih meseci povećan broj samoubistava, nasilja u porodici i samopovređivanja! Najstrašnija ubistva postala su, nažalost, naša svakodnevica: poslednji slučaj u Grebenecu kod Bele Crkve, kada su dvojica maloletnika ubili motkama svog dve godine mlađeg druga, samo su potvrda sumorne srpske zbilje.
Da bude još crnje, psihijatri upozoravaju da najgore tek dolazi, jer se kod nas posledice svetske ekonomske krize još uvek ne osećaju u punom jeku.

Stres nas razara

Većina populacije u Srbiji je na ivici da poludi, zbog konstantnog stresa sve više građana traži psihijatrijsko lečenje, a stručnjaci se boje da duševne bolnice u zemlji nemaju kapacitete da smeste sve one kojima je pomoć neophodna, upozoravaju sagovornici Pravde! Tako psiholog Milan Višnjić kaže da u našoj zemlji ne postoji nijedan stanovnik koji do danas nije, narodski rečeno – „pukao“!
- Od 1991. pa do danas, preživeli smo toliko stvari da teško da bi ijedan drugi narod na svetu opstao, a kamoli ostao normalan! Ratovi, sankcije, kolone izbeglica, najveća inflacija u Evropi, bombardovanje, sada tranzicija i svetska ekonomska kriza… Te situacije ostavile su ožiljke koji su se godinama urezivali u našu kolektivnu psihu. Sumnjam da postoji ijedan prosečan stanovnik Srbije koji do sada nije, narodski rečeno, „pukao“ od stresa i samo je pitanje dana kada će tu agresiju da ispolji i prema svojoj okolini. Gotovo svi smo postali tzv. „granične ličnosti“ – objašnjava dr Višnjić.

Biće sve više pacijenata

Psihijatar Ana Zornić kaže za Pravdu da će nažalost sve više biti ljudi u Srbiji koji će usled stresa i stresnog načina života tražiti psihijatrijsku pomoć i da je sadašnji broj stacionara nedovoljan!
- Ne bih da zvučim preteći, ni depresivno, ali ono što se dešava u poslednje vreme me plaši. Svetska ekonomska kriza se kod nas još nije osetila u punom jeku, a već imamo povećan broj samoubistava, nasilja u porodici, samopovređivanja… Slučaj radnika koji je sam sebi odsekao prst je samo upozorenje u kakvoj se psihozi i depresiji našao veliki broj ljudi u našoj zemlji koji je ostao bez posla, egzistencije i nade – upozorava dr Zornić.
Ona dodaje da građane Srbije čekaju crni dani.
- Ratne godine još nisu zaboravljene, postraumatski stres kod ljudi i dalje traje, a sada na sve dolazi i egzistencijalna kriza. Ne znam da li su ljudi koji vode ovu zemlju toga svesni i bojim se da nam ni duplo veći broj stacionara za psihijatrijsko lečenje neće biti dovoljan ako ova kriza i ludilo potraju – kaže ona.

Zatvaraju odeljenja psihijatrije

Na svu muku koja nas je snašla, umesto da država ulaže u stacionare i bolnice, ona ih zatvara! Naime, stacionar Klinike za psihijatriju u KBC „Dragiša Mišović“ u Beogradu zatvoren je već mesecima i niko ne zna kada će on ponovo proraditi. Trenutno na Klinici radi samo dnevna bolnica, odnosno ambulanta, koja tokom dana može da primi najviše 60 pacijenata, što znači da tri lekara koja rade u ambulanti dnevno imaju po 20 pacijenata koji traže pomoć.
Izvor Pravde sa ove klinike kaže da je neizvesno kada će proraditi stacionar za pacijente.
- Trebalo je da bude sve gotovo još tokom ovog meseca, to jest, do početka Univerzijade, ali sada je jasno da od toga nema ništa. Raspisan je i tender za nameštaj u stacionaru, renoviranje je i dalje u toku i ja se nadam da će do septembra, najkasnije do kraja godine, pacijenti početi da se primaju – kaže naš izvor u KBC „Dragiša Mišović“.

Mali kapacitet

U KBC Zvezdara na odeljenju psihijatrije kažu za naš list da imaju dobru volju da primaju pacijente koji ne mogu da koriste usluge stacionara u „Dragiši Mišoviću“, ali da je osnovni problem u kapacitetu, odnosno broju mesta.
- Naš stacionar ima 31 krevet, a prosečna dužina hospitalizacije iznosi 20 dana. Nažalost nemamo kapaciteta da primimo one pacijente koji zbog renoviranja stacionara u KBC „Dragiša Mišović“ ne mogu da koriste usluge njihovog stacionara – objašnjava za Pravdu jedna od medicinskih sestara sa odeljenja za psihijatriju KBC „Zvezdara“.
Gradski sekretar za zdravstvo dr Dragana Jovanović kaže za Pravdu da je upoznata sa činjenicom da stacionar za psihijatrijske bolesnike u KBC „Dragiša Mišović“ još nije proradio i da će u razgovoru sa direktorom te ustanove pokušati da dođe do nekih preciznijih podataka kada će pacijenti moći da koriste usluge ovog stacionara.
- U ovom trenutku vam ne mogu dati nikakve preciznije podatke ali ću se svakako konsultovati sa dr Ćurčićem i nadam se da ćemo ovih dana imati neke preciznije informacije kada će stacionar nastaviti sa radom – rekla je dr Jovanović.

Srećko Milovanović
Izvor

Fenomen Suzan Bojl

Ako do sada niste čuli za Suzan Bojl (eng, Susan Boyle), domaćicu škotskog porekla staru 48 godina – možemo pomisliti da ste poslednjih nedelja živeli poput guštera sakriveni ispod kamena. Drugim rečima, gotovo je neverovatno da niste čuli za Suzan Bojl!

Pogledajte snimak njenog prvog nastupa koji je mnoge ostavio bez daha:

Na Jutubu je postavljeno više snimaka Suzan Bojl, i zbirno, samo u proteklih mesec dana ih je videlo 90,6 miliona ljudi čineći je time trenutno najpopularnijom osobom na planeti!

U čemu leži ključ fenomena popularnosti ove skromne domaćice? Ako imate svojih teorija, molim napišite u komentaru pa da razvijemo diskusiju