Da li religija može biti problem?

I danas u 21. veku svedoci smo negativnih pojava i dešavanja, uzrokovanih ljudskim faktorom koja su prisutna svuda u svetu. Ratovi, terorizam, neprijateljstvo, sukobi, predrasude pojave su koje naizgled ne bi trebalo da imaju bilo kakve veze sa religijom. Ali da li je to baš tako?

PIŠE Saška Penev

Religija i religioznost ljudi oduvek su okupirali pažnju laika i bili zanimljiva tema istraživanja i rasprava naučnika. I pored brojnih radova i nalaza, čini se da je ovaj aspekt ljudskog života neiscrpni izvor novih saznanja, ali i da će uvek ostati pomalo nedokučiv i misteriozan i najupornijim istraživačima.

Religija može, i utiče na brojna životna pitanja (smrtna kazna, abortus, homoseksualni brakovi itd.). Ona određuje šta je dobro a šta pogrešno. Religiozne institucije se u medijima često oglašavaju povodom davanja podrške ili pak osuđivanja onoga što „jeste“ ili „nije“ u skladu sa onim što one propovedaju. Na taj način stvaraju spremnost sledbenika da reaguju na ovaj ili onaj način.

Znamo primere gde su brojni pojedinci i zajednice u ime religioznosti  nadrastali  sopstvene interese i uzdizali se ka višim vrednostima i ciljevima. Činovi ljubavi i altruizma prema drugima često su bazirani na religioznom uverenjima. Međutim, religija ima i drugu stranu medalje.

„Ona je često bila povezana sa najmračnijim trenucima ljudske istorije. U ime religije vođeni su ratovi i ubijani ljudi više nego u ime bilo koje druge institucionalne snage. Primer koji se najčešće spominje je 11.septembar 2001. godine i rušenje kula bliznakinja u Americi, pri čemu je izgubilo život više od 3000 ljudi“.

Zašto je to tako?

Stručnjaci iz ove oblasti daju više objašnjenja. Tako se  navodi da „pripadnost određenoj verskoj grupi vodi izraženijoj bliskosti sa članovima te grupe uz mogućnost istovremenog javljanja neprijateljskih osećanja prema grupama koje su drugačije“, kako se na primer objašnjava distanca i netrpeljivost prema osobama drugih veroispovesti.  S ovim povezano je i objašnjenje da distanca prema nekoj grupi može biti posledica straha od te grupe. A da jedan takav mehanizam postoji pokazuje je pojava islamofobije (strah od islama), koja je postala raširena društvena pojava u 21. veku. Neka israživanja pokazuju da je islamofobija, koja se na Zapadu progresivno razvija nakon napada 11. septembra dostigla  kritičnu tačku,  ali i da ova pojava ima tendenciju rasta i širenja i u ostatku sveta.

Netrpeljivost prema određenim grupama  može biti  rezultat „specifičnog tretiranja određenih društvenih kategorija u religioznim učenjima“,  što na primer objašnjava distance prema homoseksualcima, budući da se takvo seksualno opredeljenje u svetim spisima osuđuje. Još jedno objašnjenje, koje nude stručnjaci, kaže da „sama religioznost kao religioznost, podrazumeva određene norme i pravila o tome šta je smisao života, šta je dobro a šta ne itd., a takve klasifikacije prati uproštenost i rigidnost mišljenja, te da su takve osobe sklone distanciranju drugih i neprihvatanju razlika“.

I mada religiozni spisi pozivaju na mir, ljubav, poštovanje drugog, praštanje čini se da su te postavke loše shvaćene, izokrenute i zloupotrebljene. Opšti zaključak oko koga se naučnici slažu jeste da religioznost za mnoge predstavlja više društveno pozitivnu pojavu, te da su ljudi skloni da se izjasne religioznima, ali ne i da žive u tom duhu. A upravo ta „površna“ religioznost uzrokuje razdor među ljudima čineći ih nesposobnima da prihvate ljudsku različitost.

„Čuli ste da je rečeno: „oko za oko, zub za zub“. A ja vam kažem da se ne protivite zlu; nego ako te ko udari po tvom desnom obrazu, okreni mu i drugi; i onome koji hoće da se parniči s tobom i da ti uzme haljinu, podaj mu i ogrtač; i ko te potera jednu milju, idi s njim dve. Daj onome ko od tebe traži i ne okreći se od onoga koji hoće od tebe da pozajmi. Čuli ste da je rečeno: „Ljubi bližnjega svog“ i mrzi neprijatelja svoga. A ja vam kažem ljubite neprijatelje svoje i molite se za gonitelje svoje.“ Jevanđelje po Mateju 5.38-44.

*Navodi u tekstu preuzeti su iz raznih medija

Što ja volim da divanim sa teoretičarima evolucije

Uvek su mi bili zanimljivi vatreni teoretičari evolucije, prevenstveno kada životom brane jednu teoriju o kojoj imaju pojma pola onoliko koliko su čuli na TV-u i pola koliko su sami nakalemili, tj. osmislili. Odlično savladan predmet „Uvod u psihologiju“ kod uvažene Dr J. Todorović dao mi je pregršt argumenata u debati sa evolucionistima. Kako? Zahvaljujući tome što je Uvod u psihologiju, pre svega uvod u drugi deo kovanice – λογία – logija, tj. u nauku. Pa da vidimo kako se argumentima pokolebavaju evolucionisti (diskusija sa jednog foruma).

Karikatura Darvina

Cela diskusija je počela kada sam napomenuo da čak ni Darvin, propali student medicine a kasnije student univerziteta anglikanske crkve, nije toliko verovao u tezu, koju je postavio u svojoj 22. godini života prethodno ne pročitavši ni jednu relevantnu naučnu knjigu o biologiji.

Na ovu moju opasku, kao oparen skače srčani branilac teorije evolucije i bez argumenata, ali zato vikom, kaže:

Ali Darvinova je tačna!

Nastavljam rečima K. Popera koji kaže da „ni najuspelije proverene teorije ne treba posmatrati kao bilo šta više od hipoteza, tj. aproksimacije istine.“ Po Poperu, još se manje treba uzdati u dogmatske teorije koje stalno tvrde da nalaze verifikaciju sebe same. A Darvinova je baš to. Niti može da se dokaže, niti može da se opovrgne (Poperov princip falsifikacije). Kao čovek od nauke (moj sagovornik je diplomirani fizičar), morali bismo da znamo da kada kažemo „Darvinova je tačna“, zapravo želimo reći „Verujem da je Darvinova tačna“.

Neko veruje da je tačna, neko veruje da nije tačna. Niti ovaj prvi može da dokaže da je tačna, niti onaj drugi da nije tačna. A to je po Poperu, najgori mogući slučaj za jednu teoriju i čini je najmanje naučnom.

Džordž Gejlor Simpson veli da se „u svakoj definiciji nauke podrazumeva da tvrdnje koje se ne mogu proveriti posmatranjem ne govore zapravo ništa… ili bar nisu nauka“.

Oksfordski rečnik počinje definiciju nauke ovako: „Grana proučavanja koja se tiče ili povezanog korpusa demonstriranih istina ili opaženih činjenica…“ Darvinova evolucija je postulirana, ali nikada nije posmatrana. Ekeperimentalno se ne može ponovo proizvesti, samim tim nije nauka već dogma. Ko veruje u dogmu? Kreacionista, darvinista ili oboje?

Moj sagovornik mi postavlja 3 pitanja:

1. I kvantna mehanika je postulirana, ali je tačna.

2. Vremenska skala (Darvinove) evolucije vrsta višestruko – za nekoliko redova veličina – nadmašuje vreme postojanja savremenog, `inteligentnog` čoveka. A inače se može i eksperimentalno pratiti, na primeru mikroorganizama koji se brzo razmnožavaju, to jest gde je moguće posmatranje mnogo generacija u kratkom vremenu. Primer: mutacije virusa.

3. U dogmu veruju prvenstveno vernici zapadnoazijskih religija: judaizma, hrišćanstva i islama.

1. Zar nije neprimereno upoređivati kvantnu mehaniku i teoriju evolucije? Kvantna mehanika je nastala onog trenutka kada paradigma u vidu klasične Njutnove mehanike više nije mogla da objasni jednu skupinu događaja – dešavanja u subatomskom svetu, a čije istraživanje nije bilo moguće do tada usled ograničenosti instrumenata. Ako kažeš da je k. mehanika tačna, to samo znači da se eksperimentalno dalo utvrditi da se subatomske čestice zaista ponašaju kako kvantna mehanika predviđa. Ali da li to objašnjava i predviđa kakav će majmun nastati od čoveka za 300 miliona godina? Da bi se nešto moglo smatrati naučnim zakonom (ili makar zakonitošću), bilo bi zgodno da može da predviđa buduće slučajeve. Darvinova ni to ne može – najlepše zna da govori samo o onome što je već bilo, što je stavlja u red deskriptivnih nauka, recimo poput istorije. Pošto si fizičar, znaš kolika je „jačina“ deskriptivnih nauka.

2. Upravo – ne može se pratiti, samim tim se ne može proveriti niti opovrgnuti. Što se tiče mutacija mikroorganizama, to nije nikakav dokaz u prilog teorije evolucije. Ne zaboravi, teorija evolucije ne objašnjava (samo) nastanak varijeteta u okviru jedne vrste, već teži da objasni nastanak novih vrsta pa čak i rodova. Goldšmit (teoretičar evolucije) sam priznaje da je „istina da niko do sada nije proizveo novu vrstu ili rod makromutacijom. Jednako je istina da niko nije proizveo čak ni jednu novu vrstu selekcijom mikromutacija. Makromutacija je promena u genu ili druga genetska promena koja proizvodi jednu drastičnu promenu u organizmu, i obično je smrtonosna.“

Ovde sam ima malu pomoć  u vidu dodatnog komentara jednog od urednika foruma:

Prirodna selekcija i evolucija nisu baš isto. Prirodnom selekcijom mutacije koje su pozitivne dolaze do izražaja jer pojedinci sa tim mutacijam će pre preživeti i potomci itd. i to se može posmatrati eksperimentalno i u svetu oko nas. Ali to je sve „mikroevolucija“, mnoge strukture u ćelijama, pa i čitavi organizmi zahtevaju niz „mutacija“ odnosno jedan ogroman broj promena da bi doveli do željenog „skoka“ u evoluciji, a to je nemoguće prostom prirodnom selekcijom jer koraci do razvitka nečeka složenog sami po sebi ne moraju biti pozitivni za organizam.

(…)

Možda se to i desi ponekada, ali konstantno kroz „evoluciju“ da se to dešava … da se ređaju veoma dugi nizovi sitnih mutacija koje ništa ne znače ne bi li se stvorilo nešto izuzetno složeno na kraju (mislim da su ranije koristili primer oka, mada ima nekih koji to spore, više se argument odnosi na neke hemijske reakcije u samim ćelijama koje moraju biti veoma precizne, dakle mehanizmi koji ih pokreću ne mogu da evoluiraju već ili rade odmah ili ne rade, ne postoje „koraci“ u evoluciji koji prethode tim mehanizmima koji su veoma složeni jer te reakcije prosto se ne bi odvijale).

3. Filozofski rečnik (S. Blekburn) za dogmu kaže sledeće: „Uopšteno verovanje koje se zastupa bespogovorno i sa neospornom sigurnošću“. U ovu definiciju se sasvim lepo uklapa teorija evolucije, zar ne?

Da zaključim – teorija evolucije ne može da ima naučnu težinu, još manje da je dokazana, samim tim – može u nju da se slepo veruje ili ne veruje, jednako kao u kreacionizam.

… moj sagovornik se više nije javljao na ovoj temi.