Šta je zdravstvena psihologija?

Zdravstvena psihologija je počela da se razvija dvadesetih godina dvadesetog veka i predstavlja prodor psihologije u somatsku medicinu. Bavi se unapređenjem i održavanjem zdravlja, prevencijom i lečenjem bolesti. Jedan od njenih glavnih doprinosa je što je prerasla patocentrični biomedicinski model teorije i prakse i usvojila biopsihosocijalni model a to je posmatranje zdravlja kroz jedinstvo i interakciju bioloških, psiholoških i socijalnih faktora.

Mnogobrojna istraživanja bavila su se načinima kako psihosocijalni uticaji i stres deluju na organizam remeteći njegovu ravnotežu. Takođe je istraživan i protektivni faktor kao što je socijalna podrška. Veliki deo istraživanja bavi se zdravim navikama kao i modifikacijom problematskih vidova ponašanja koji su uzrok bolesti (pušenje, alkohol, droga, uzimanje lekova, manjak fizičke aktivnosti, gojaznost). Zdravstvena psihologija istražuje psihološke faktore koji deluju združeno sa drugim faktorima rizika u nastanku psihosomatskih bolesti. Velika pažnja poklanja se psihičkim faktorima koji su ili jedini uzrok bolesti, ili utiču na pojavu bolesti zajedno sa somatskim faktorima – psihosomatski.

Zdravstvena psihologija se bavi i somatopsihičkim bolestima gde se kao odgovor na dugotrajne i teške hronične bolesti javljaju krize i brojne psihopatološke reakcije (depresija, anksioznost, agresivnost) ili time šta psiholog može da učini u psihološkoj pripremi pacijenta za operaciju, psihološki oporavak nakon gubitka dela tela, ili psihološka priprema trudnica za porođaj. Dosadašnja istraživanja su pokazala da je oporavak od bolesti velikim delom određen psihičkim faktorima: psihološkom stabilnošću, optimizmom a da depresija i anksioznost predstavljaju činioce koji ne samo da remete i otežavaju oporavak već dovode do recidiva, koji je često teži.

Zdravstvena psihologija je nastala da bi razjasnila udeo psiholoških faktora u održavanju zdravlja, nastanku bolesti i reakcijama na bolest. U njenoj osnovi je definicija zdravlja koju je dala SZO još 1948. godine i koja glasi: Zdravlje je stanje kompletnog fizičkog, mentalnog i socijalnog blagostanja a ne samo odsustvo bolesti.

___
Članak je izdvojen iz transkripta sa predavanja doc. Dr Marine Hadži-Pešić.

Rangovanje po parovima u nastajanju

Ovih dana sam se bacio na programiranje rutine koja će pomoći psiholozima, a i ostalima kojima je potrebno, da izrade parove pri metodi „rangovanje po parovima“.

Pogledajte video zapis vrlo ranog interfejsa:

Please enable Javascript and Flash to view this Blip.tv video.
Rangovanje po parovima u nastajanju (uvećan snimak)

… i snimak ekrana:

Rangovanje po parovima, grafički izgled

Još puno toga će se promeniti, ostanite na vezi

Ispitna pitanja iz Psihologije rada

Bio sam vredan danas pa sam izdvojio pitanja na koje valja obratiti pažnju pri spremanju ispita iz Psihologije rada, ukoliko koristite literaturu Branislava Čukića:

1. Psihologija rada: ispitna pitanja (50.57 KB)
2. Integrativni menadžment ljudskih resursa: ispitna pitanja (59.77 KB)

Ovo nisu zvanična ispitna pitanja, već – kao što rekoh – teme koje treba posebno obraditi, ali bez zanemarivanja ostatka knjige.

Što ja volim da divanim sa teoretičarima evolucije

Uvek su mi bili zanimljivi vatreni teoretičari evolucije, prevenstveno kada životom brane jednu teoriju o kojoj imaju pojma pola onoliko koliko su čuli na TV-u i pola koliko su sami nakalemili, tj. osmislili. Odlično savladan predmet „Uvod u psihologiju“ kod uvažene Dr J. Todorović dao mi je pregršt argumenata u debati sa evolucionistima. Kako? Zahvaljujući tome što je Uvod u psihologiju, pre svega uvod u drugi deo kovanice – λογία – logija, tj. u nauku. Pa da vidimo kako se argumentima pokolebavaju evolucionisti (diskusija sa jednog foruma).

Karikatura Darvina

Cela diskusija je počela kada sam napomenuo da čak ni Darvin, propali student medicine a kasnije student univerziteta anglikanske crkve, nije toliko verovao u tezu, koju je postavio u svojoj 22. godini života prethodno ne pročitavši ni jednu relevantnu naučnu knjigu o biologiji.

Na ovu moju opasku, kao oparen skače srčani branilac teorije evolucije i bez argumenata, ali zato vikom, kaže:

Ali Darvinova je tačna!

Nastavljam rečima K. Popera koji kaže da „ni najuspelije proverene teorije ne treba posmatrati kao bilo šta više od hipoteza, tj. aproksimacije istine.“ Po Poperu, još se manje treba uzdati u dogmatske teorije koje stalno tvrde da nalaze verifikaciju sebe same. A Darvinova je baš to. Niti može da se dokaže, niti može da se opovrgne (Poperov princip falsifikacije). Kao čovek od nauke (moj sagovornik je diplomirani fizičar), morali bismo da znamo da kada kažemo „Darvinova je tačna“, zapravo želimo reći „Verujem da je Darvinova tačna“.

Neko veruje da je tačna, neko veruje da nije tačna. Niti ovaj prvi može da dokaže da je tačna, niti onaj drugi da nije tačna. A to je po Poperu, najgori mogući slučaj za jednu teoriju i čini je najmanje naučnom.

Džordž Gejlor Simpson veli da se „u svakoj definiciji nauke podrazumeva da tvrdnje koje se ne mogu proveriti posmatranjem ne govore zapravo ništa… ili bar nisu nauka“.

Oksfordski rečnik počinje definiciju nauke ovako: „Grana proučavanja koja se tiče ili povezanog korpusa demonstriranih istina ili opaženih činjenica…“ Darvinova evolucija je postulirana, ali nikada nije posmatrana. Ekeperimentalno se ne može ponovo proizvesti, samim tim nije nauka već dogma. Ko veruje u dogmu? Kreacionista, darvinista ili oboje?

Moj sagovornik mi postavlja 3 pitanja:

1. I kvantna mehanika je postulirana, ali je tačna.

2. Vremenska skala (Darvinove) evolucije vrsta višestruko – za nekoliko redova veličina – nadmašuje vreme postojanja savremenog, `inteligentnog` čoveka. A inače se može i eksperimentalno pratiti, na primeru mikroorganizama koji se brzo razmnožavaju, to jest gde je moguće posmatranje mnogo generacija u kratkom vremenu. Primer: mutacije virusa.

3. U dogmu veruju prvenstveno vernici zapadnoazijskih religija: judaizma, hrišćanstva i islama.

1. Zar nije neprimereno upoređivati kvantnu mehaniku i teoriju evolucije? Kvantna mehanika je nastala onog trenutka kada paradigma u vidu klasične Njutnove mehanike više nije mogla da objasni jednu skupinu događaja – dešavanja u subatomskom svetu, a čije istraživanje nije bilo moguće do tada usled ograničenosti instrumenata. Ako kažeš da je k. mehanika tačna, to samo znači da se eksperimentalno dalo utvrditi da se subatomske čestice zaista ponašaju kako kvantna mehanika predviđa. Ali da li to objašnjava i predviđa kakav će majmun nastati od čoveka za 300 miliona godina? Da bi se nešto moglo smatrati naučnim zakonom (ili makar zakonitošću), bilo bi zgodno da može da predviđa buduće slučajeve. Darvinova ni to ne može – najlepše zna da govori samo o onome što je već bilo, što je stavlja u red deskriptivnih nauka, recimo poput istorije. Pošto si fizičar, znaš kolika je „jačina“ deskriptivnih nauka.

2. Upravo – ne može se pratiti, samim tim se ne može proveriti niti opovrgnuti. Što se tiče mutacija mikroorganizama, to nije nikakav dokaz u prilog teorije evolucije. Ne zaboravi, teorija evolucije ne objašnjava (samo) nastanak varijeteta u okviru jedne vrste, već teži da objasni nastanak novih vrsta pa čak i rodova. Goldšmit (teoretičar evolucije) sam priznaje da je „istina da niko do sada nije proizveo novu vrstu ili rod makromutacijom. Jednako je istina da niko nije proizveo čak ni jednu novu vrstu selekcijom mikromutacija. Makromutacija je promena u genu ili druga genetska promena koja proizvodi jednu drastičnu promenu u organizmu, i obično je smrtonosna.“

Ovde sam ima malu pomoć  u vidu dodatnog komentara jednog od urednika foruma:

Prirodna selekcija i evolucija nisu baš isto. Prirodnom selekcijom mutacije koje su pozitivne dolaze do izražaja jer pojedinci sa tim mutacijam će pre preživeti i potomci itd. i to se može posmatrati eksperimentalno i u svetu oko nas. Ali to je sve „mikroevolucija“, mnoge strukture u ćelijama, pa i čitavi organizmi zahtevaju niz „mutacija“ odnosno jedan ogroman broj promena da bi doveli do željenog „skoka“ u evoluciji, a to je nemoguće prostom prirodnom selekcijom jer koraci do razvitka nečeka složenog sami po sebi ne moraju biti pozitivni za organizam.

(…)

Možda se to i desi ponekada, ali konstantno kroz „evoluciju“ da se to dešava … da se ređaju veoma dugi nizovi sitnih mutacija koje ništa ne znače ne bi li se stvorilo nešto izuzetno složeno na kraju (mislim da su ranije koristili primer oka, mada ima nekih koji to spore, više se argument odnosi na neke hemijske reakcije u samim ćelijama koje moraju biti veoma precizne, dakle mehanizmi koji ih pokreću ne mogu da evoluiraju već ili rade odmah ili ne rade, ne postoje „koraci“ u evoluciji koji prethode tim mehanizmima koji su veoma složeni jer te reakcije prosto se ne bi odvijale).

3. Filozofski rečnik (S. Blekburn) za dogmu kaže sledeće: „Uopšteno verovanje koje se zastupa bespogovorno i sa neospornom sigurnošću“. U ovu definiciju se sasvim lepo uklapa teorija evolucije, zar ne?

Da zaključim – teorija evolucije ne može da ima naučnu težinu, još manje da je dokazana, samim tim – može u nju da se slepo veruje ili ne veruje, jednako kao u kreacionizam.

… moj sagovornik se više nije javljao na ovoj temi.

Čekajući SPSS 17

Tokom studija imao sam sreću da slušam predavanja Dr Vladimira Hedriha i usvojim nekoliko vrlo bitnih lekcija iz statistike.

Najvažnija lekcija beše: „SPSS je tvoj najbolji drugar“.

Ipak, niko nam ne reče da jedna licenca za pomenuti program košta cirka 1699 dolara! Na fakultetu smo imali tuce računara sa preinstaliranim SPSS-om, pa cenim da je fakultet uložio oko 20000 dolara da bi studenti mogli da uče i vežbaju statistiku.

Naravno, to se nije desilo. Pozitivna strana toga je što smo na piratima učili i naučili statistiku (inače bi računali na papiru). Negativna – naučili smo da baratamo samo jednim statističkim programom koji košta „boga oca“, iako postoji čitav spektar sličnih programa sa nižom cenom ili besplatnih.

„SPSS 16“ za Linuks

Od verzije 16 SPSS je dostupan i na Linuksu, tako da mogu ponovo da ga koristim u punoj snazi. Ovih dana je objavljena verzija 17 SPSS-a. Željno iščekujemo

Alija Sirotanović

Krenuh danas da izučavam probleme psihologije rada. Zanimljivost koju sam danas naučio valja spomenuti na ovim stranicama. Odnosi se na motivaciju za rad u uslovima industrijske proizvodnje. Naime, jedan od velikih problema koji se dao uočiti još s početka ere modernizacije, tehnizacije i industrijalizacije društva ogledao se u monotoniji pri radu.

Dobar deo nas besposlenih nema problema da se zabavi preko dana, naročito ako se bavimo nekim hobijem.

Hobi je ime za aktivnost koja se obavlja zbog ličnog zadovoljstva, a ne zbog novčanih nagrada ili primanja. Kroz hobi osoba može proširiti znanje, veštinu i iskustvo te uspostaviti (brojne) kontakte s drugim ljudima koje zanima isti hobi. Za uspehe u hobiju osoba može dobiti i nagrade od kruga istomišljenika ili od šire zajednice (npr. za slikarstvo ili fotografiju), ali osnova hobija je lično zadovoljstvo.

Izvor citata: Vikipedija

Zašto se prema svakodnevnom poslu u fabrici ne možemo odnositi kao prema hobiju? Da nam predstavlja zadovoljstvo a ne monotoniju? Kako prevazići dosadu te približiti posao i zadovoljstvo?

Na proizvodnoj traci, u početku industrijske ere, čovek je smatran tek još jednim priključnim delom mašine, još jednom polugom koja ima vrlo konkretan zadatak. Tako shvaćena uloga čoveka degradira našeg pregalačkog radnika sputavajući njegovu kreativnost. Naš pregalac ne samo što mora da koristi isto oruđe za rad, ne samo što uvek proizvodi isti proizvod ili deo proizvoda, već to radi uvek na isti način.

Takav način privređivanja stvarao je od radnika nezadovoljnike koji su, inače uzorni i mirni radnici u fabrici, nakon završetka posla odlazili na ulice, odavali se pijanstvu i pravili izgrede(Fordovi radnici sa „trake“ se navode kao školski primer).

Kao vrhunac ovog neprirodnog položaja ljudskog bića na radnom mestu, jednog trenutka se nauka dosetila da racionalizuje čak i pokrete koje radnik izvodi, kako bi isti što manje bespotrebnih pokreta načinio i što manje energije uzalud potrošio. Sve zarad veće produktivnosti i profita vlasnika fabrike. I zaista, produktivnost je porasla, čak višestruko, ali su plate porasle vrlo malo. Tako to obično biva.

Jedan od svetski poznatih udarnika socijalističkog rada bio je Aleksej Stahanov (Alekseй Grigorьevič Stahanov), rudar koji je 1937. godine uz pomoć racionalizacije pokreta uspeo da poveća svoj učinak „od 8 na 70, a kasnije i čitave 102 tone iskopanog uglja u toku sedmočasovnog radnog dana“¹.

Stahanov, Alekseй Grigorьevič

Koliko je ovaj podvig postao značajan, dovoljan je podatak što je rudar Stahanov ušao u svetske udžbenike i enciklopedije, i ostao je zapamćen sve do današnjih dana. Povrh svega, Stahanov je iz tadašnjeg SSSR-a pokrenuo pravu lavinu udarnika, poglavito iz socijalističkih zemalja, koji su pokušali da obore njegov rekord. Rudari iz FNRJ se uključiše u ovo nadmetanje. Samo, pored racionalizacije pokreta naši prvaci udarništva su koristili još jedan adut – veću lopatu.

Po lopati kod nas postade poznat Alija Sirotanović – heroj socijalističkog rada, koji je (kako se tvrdi) oborio rekord Stahanova u kopanju uglja. Taj siromašni rudar iz rudnika u Brezi (BiH) ni sanjao nije da će njegov lik dospeti na novčanicu od 20.000 dinara, da će biti ovekovečen na velikom platnu niti da će grupa Zabranjeno pušenje napisati pesmu inspirisanu njime.

Godine 1946. se u FNRJ po ugledu na SSSR uvodi nov način rada zasnovan na takmičarskom elanu. Takva se motivacija pokazala kao izuzetna pošto je primenom ovog metoda godišnji rast proizvodnje uglja bio 50%. Najuspešniji rudari su kićeni epitetima udarnika, heroja rada, prvaka socijalizma… itd. Sve je to korak ka onome što sam spomenuo na početku teksta – kako prevazići monotoniju svakodnevnog posla!

Ovi pozitivni epiteti su stizali ne samo iz vrha firme, već i iz vrha Države.

Kada je Alija Sirotanović 1949. godine oborio rekord Stahanova iskopavši 152 tone uglja u Brezi za jednu smenu, postalo je jasno kako treba planirati proizvodnju. Ovakav takmičarski način motivacije radnika dao je neverovatne rezultate. Za nešto više od mesec dana Sirotanovićev rekord je u FNRJ oboren 6 puta i na kraju je iznosio neverovatnih 1010 tona iskopanog uglja, u smeni, u rudniku Banovići!

Ipak je Sirotanović ostao upamćen jer je prvi oborio svetski rekord Stahanova. Njegovo delo je bilo ogromno za Državu (koja je bila u sukobu sa SSSR-om) a lik ovekovečen na novčanici koje se neki od nas i danas sećaju:

Alija Sirotanović na novčanici

Čak postoji i anegdota da je Alija na audijenciji kod Josipa Broza Tita, kada je upitan od strane Maršala treba li mu štogod, odgovorio: „Samo veća lopata“. I zaista, po nalogu sa najvišeg državnog vrha iskovana je veća lopata. Velike lopate su od tog časa u narodu postale poznate po nazivu „lopata sirotanovićka“.

Epilog priče o ovom heroju socijalističkog rada je kao kontrast, ali u skladu sa njegovim prezimenom. Kako kažu, Sirotanović je umro u bedi, zaboravljen od svih. Ipak, priča o heroju rada ostaje za sva vremena kao vrlo uspešna saga o motivaciji na radu, o udarničkim vremenima, radnim akcijama i zlatnim značkama.

Zabranjeno pušenje – Srce, ruke i lopata

____
¹Čukić, B. (2004): Psihologija rada, Kruševac, str. 15