Zbunite svoju vizualnu percepciju

Pogledajte balerinu koja se vrti. Da li možete reći u kom smeru se okreće, u smeru okretanja kazaljke na časovniku ili obratno?

Naravno, na ovo pitanje možete „iz prve“ da odgovorite, ali da li je vaš mozak u pravu? Balerina se zapravo ne okreće ni izričito na levo, niti na desno. Silueta devojke koju vidite u „pokretu“ je tako animirana da je možete videti i na jedan i na drugi način, jer se zapravo ne okreće!

Generalna osobina i konstantan princip rada mozga je da osmišljava, da sam nadograđuje sadržaj koji nedostaje. Na slici nema nikakvog pokreta, nema čak ni tri dimenzije (3D), ali naš mozak ugrađuje sadržaj na onaj način kako je to navikao da radi u stvarnom svetu gde postoje tri dimenzije i pokret. Odmah čim ste ugledali sliku, vi ste videli da se devojka okreće oko svoje ose u jednom od dva moguća smera.

Balerina

Pokušajte sada da je „naterate“ da se okreće u smeru suprotnom od onog u kome je trenutno vidite da se okreće. Teško je ali nije nemoguće. Najlakši način je da pomerite pogled malo u stranu tako da je vidite na periferiji vidnog polja, ili pak zažmurite i otvorite oči nekoliko puta.

Pokuštajte, pa napišite u komentarima ispod da li je bilo teško i kako ste uspeli da je „okrenete“.

Da li religija može biti problem?

I danas u 21. veku svedoci smo negativnih pojava i dešavanja, uzrokovanih ljudskim faktorom koja su prisutna svuda u svetu. Ratovi, terorizam, neprijateljstvo, sukobi, predrasude pojave su koje naizgled ne bi trebalo da imaju bilo kakve veze sa religijom. Ali da li je to baš tako?

PIŠE Saška Penev

Religija i religioznost ljudi oduvek su okupirali pažnju laika i bili zanimljiva tema istraživanja i rasprava naučnika. I pored brojnih radova i nalaza, čini se da je ovaj aspekt ljudskog života neiscrpni izvor novih saznanja, ali i da će uvek ostati pomalo nedokučiv i misteriozan i najupornijim istraživačima.

Religija može, i utiče na brojna životna pitanja (smrtna kazna, abortus, homoseksualni brakovi itd.). Ona određuje šta je dobro a šta pogrešno. Religiozne institucije se u medijima često oglašavaju povodom davanja podrške ili pak osuđivanja onoga što „jeste“ ili „nije“ u skladu sa onim što one propovedaju. Na taj način stvaraju spremnost sledbenika da reaguju na ovaj ili onaj način.

Znamo primere gde su brojni pojedinci i zajednice u ime religioznosti  nadrastali  sopstvene interese i uzdizali se ka višim vrednostima i ciljevima. Činovi ljubavi i altruizma prema drugima često su bazirani na religioznom uverenjima. Međutim, religija ima i drugu stranu medalje.

„Ona je često bila povezana sa najmračnijim trenucima ljudske istorije. U ime religije vođeni su ratovi i ubijani ljudi više nego u ime bilo koje druge institucionalne snage. Primer koji se najčešće spominje je 11.septembar 2001. godine i rušenje kula bliznakinja u Americi, pri čemu je izgubilo život više od 3000 ljudi“.

Zašto je to tako?

Stručnjaci iz ove oblasti daju više objašnjenja. Tako se  navodi da „pripadnost određenoj verskoj grupi vodi izraženijoj bliskosti sa članovima te grupe uz mogućnost istovremenog javljanja neprijateljskih osećanja prema grupama koje su drugačije“, kako se na primer objašnjava distanca i netrpeljivost prema osobama drugih veroispovesti.  S ovim povezano je i objašnjenje da distanca prema nekoj grupi može biti posledica straha od te grupe. A da jedan takav mehanizam postoji pokazuje je pojava islamofobije (strah od islama), koja je postala raširena društvena pojava u 21. veku. Neka israživanja pokazuju da je islamofobija, koja se na Zapadu progresivno razvija nakon napada 11. septembra dostigla  kritičnu tačku,  ali i da ova pojava ima tendenciju rasta i širenja i u ostatku sveta.

Netrpeljivost prema određenim grupama  može biti  rezultat „specifičnog tretiranja određenih društvenih kategorija u religioznim učenjima“,  što na primer objašnjava distance prema homoseksualcima, budući da se takvo seksualno opredeljenje u svetim spisima osuđuje. Još jedno objašnjenje, koje nude stručnjaci, kaže da „sama religioznost kao religioznost, podrazumeva određene norme i pravila o tome šta je smisao života, šta je dobro a šta ne itd., a takve klasifikacije prati uproštenost i rigidnost mišljenja, te da su takve osobe sklone distanciranju drugih i neprihvatanju razlika“.

I mada religiozni spisi pozivaju na mir, ljubav, poštovanje drugog, praštanje čini se da su te postavke loše shvaćene, izokrenute i zloupotrebljene. Opšti zaključak oko koga se naučnici slažu jeste da religioznost za mnoge predstavlja više društveno pozitivnu pojavu, te da su ljudi skloni da se izjasne religioznima, ali ne i da žive u tom duhu. A upravo ta „površna“ religioznost uzrokuje razdor među ljudima čineći ih nesposobnima da prihvate ljudsku različitost.

„Čuli ste da je rečeno: „oko za oko, zub za zub“. A ja vam kažem da se ne protivite zlu; nego ako te ko udari po tvom desnom obrazu, okreni mu i drugi; i onome koji hoće da se parniči s tobom i da ti uzme haljinu, podaj mu i ogrtač; i ko te potera jednu milju, idi s njim dve. Daj onome ko od tebe traži i ne okreći se od onoga koji hoće od tebe da pozajmi. Čuli ste da je rečeno: „Ljubi bližnjega svog“ i mrzi neprijatelja svoga. A ja vam kažem ljubite neprijatelje svoje i molite se za gonitelje svoje.“ Jevanđelje po Mateju 5.38-44.

*Navodi u tekstu preuzeti su iz raznih medija

Psihološki profil na osnovu krvne grupe?

Nekada davno, jedan ostareli kineski car naredio je da mu se u vene ubrizga krv trojce mladića, verujući da će tako dobiti njihovu mladost i snagu. Međutim, posle ovog čina car nažalost umre. Ideja je bila originalna, samo je šteta što u to vreme nisu znali za postojanje krvnih grupa!

Da je na osnovu analize krvne grupe moguće napraviti dosta pouzdan psihološki profil osobe, odavno je poznato u istočnim zemljama. Japanci, recimo, u svakodnevnom životu primenjuju metodu analize krvnih grupa – ketsuekigata. Većina ljudi je koristi kad bira prijatelje, partnere i životne saputnike. Međutim, ona je već petnaestak i više godina deo industrijske psihologije.

Koriste je istraživači tržišta za predviđanje navika kupaca, ali i direktori preduzeca kad zapošljavaju nove radnike. Kako bi napravili idealnu organizaciju rada, Japanci koriste saznanja na kojim bi radnim mestima određene krvne grupe bile najefikasnije. Tako će za planiranje, kontrolu i selekciju uvek biti izabrana osoba krvne grupe B, organizacija, zavođenje i sprovođenje reda biće najčešće povereno krvnoj grupi A, dok će za efikasnu realizaciju biti zadužena nulta krvna grupa.

Krvna grupa 0

Osobe koje imaju krvnu grupu 0 najčešće su izrazito srdačne, druželjubive i otvorene. Nemaju dlake na jeziku, verne su, iskrene i odane. Zbog toga što nisu sklone da preuzimu odgovornost, žena nulte krvne grupe će, radije tražiti grupu u kojoj se osećaju zaštićenim i sigurnim. S druge strane, muškarci nulte krvne grupe su istinski lovci. Oni imaju neodoljivu potrebu da dominiraju, da budu primećeni i zato uglavnom biraju zanimanje u kome mogu da se eksponiraju i afirmišu, npr. gluma, žurnalistika, estrada… Oni imaju izraženu potrebu da žive sa osobama koje su radoznale, živahne i dinamične. Monotonija i život po uobičajnim šablonima njima uopše ne odgovara. Za razliku od žena, muškarci su više zainteresovani za karijeru i kad je reč o poslu neće uletati u neki odnos ili situaciju dok ne vide šta iz toga dobijaju.

Partnerstvo i porodica

Žene krvne grupe nula, od svojih muškaraca očekuju sreću, zadovoljstvo i nežnost. One osećaju intenzivnu želju za udajom, koja proističe iz potrebe da se potvrdi kroz brak i porodicu. Kao supruge vladaju iz pozadine i često aktivno učestvuju u izgradnji karijere svog supruga. Kao majke prema deci se postavljaju drugarski, gotovo prijateljski, a sopstvene ambicije ostvaruju preko supruga i dece.

Muškarci krvne grupe nula veoma su zainteresovani za žene, aktivni su u tom pogledu i zato ih žene vrlo brzo primećuju. Nezgodna strana ovih muškaraca je to što mogu da budu krajnje nepouzdani, jer im neke stvari brzo prestaju biti zanimljive. U braku su privrženi porodici, ali ovde opet do izražaja može da dođe njihova jogunasta priroda, koja se protivi prepuštanju monotoniji životne svakodnevice.

Krvna grupa A

Za osobe koje imaju krvnu grupu A moglo bi se reći da je njihov sinonim – mislim! Ova krvna grupa daje inteligentne osobe, koje neretko deluju nezainteresovano i hladno, ali time se zapravo štite, jer su veoma osećajne. Najbolje bi ih opisao izraz – njen vojnik, jer ih pored emotivnosti odlikuje disciplina i samodisciplina. Uvek će da izaberu visokoorganizovanu grupu, kada rade, vrlo su profesionalne i posvećene svojim životnim, profesionalnim ili porodičnim obavezama. Spremne su da preuzmu odgovornost, da razumeju druge, ali to očekuju i od drugih. Jako su dobri rukovodioci, insistiraju na preciznoj organizaciji, predanom radu i ustanovljenom redu. Zahtevne su, ali pravedne osobe. One ne znaju, niti ih interesuje, da dominiraju ili da se eksponiraju. To nikako. Kod njih je primetan sporiji napredak u karijeri, jer zbog nenametljivosti često ostaju neprimećeni, usamljeni i po strani.

Partnerstvo i porodica

Žene i muškarci krvne grupe A su demokratični u vezama, poštuju partnera i njegove kvalitete. Međutim, zbog emotivne i osetljive prirode, otkriće svoja osećanja tek kada su potpuno sigurni da neće biti izigrani i povređeni. Žena krvne grupe A je majka koja svoju decu kontroliše i podržava, ali i zahteva mnogo od njih.

Muškarci krvne grupe A često na prvu loptu nisu interesantni ženskom polu, njihove vrednosti žene otkrivaju tek kad se nađu u dužim vezama. Međutim, njihov najveći kvalitet je što su odani i potpuno posvećeni porodici, kada je jednom zasnuju, na nju prenose težište svog života. Oni podržavaju i vole da podržavaju i ističu kvalitete i sposobnosti svojih supruga.

Krvna grupa B

Psihološki gledano, muškarci i žene krvne grupe B su najinteresantniji. Naizgled su introvertni, deluju suzdržano i povučeno, ali imaju jasno izgrađen pojam o sopstvenim željama i vrednostima.

U profesionalnom životu žene krvne grupe B karijeru uglavnom grade na osnovu dokazanih ličnih kvaliteta i napora i gotovo nikad ne ispoljavaju takmičarski duh. Funkcionišu pretežno u uskom krugu svojih proverenih prijatelja, kojima su odane.

Muškarci ove krvne grupe imaju jednu vrstu socijalne fasade; deluju uzdržano, skrušeno ili povučeno, a za to vreme kao šahisti smišljaju korake koje će preduzeti bez velike pompe, kako bi konačno stigli do željenog cilja. Da bi dobili ono što žele, skloni su da sebe malo smanje u očima drugih. Oni ne biraju profesije koje ih izbacuju u prvi plan, jer ih eksponiranje, kao i kod žena, mnogo ne privlači. Oni uglavnom vuku konce u tajnosti i daleko od očiju onih za koje su zainteresovani.

Partnerstvo i porodica

Žene krvne grupe B u ljubavi očekuju nežnost i zadovoljstva, sreću i vernost, kao i stalnu pažnju svojih izabranika. U partnerskim odnosima deluju pomalo zahtevno i nedodirljivo i s toga se teže odlučuju za ulazak u brak. Inače, kada se već udaju i postanu majke vrlo su odane i posvećene porodici.

Moglo bi se reći da muškarci krvne grupe B žene poštuju na spečifican način. Ženi za koju se odluče i koju odaberu, doneće sve pred noge i tretiraće je kao kraljicu. Međutim, zamaskirana priroda muškarca krvne grupe B dolazi do izražaja tek u emotivnom odnosu. Skloni su bezvoljnosti i melanholiji kada nemaju adekvatnog partnera, lakše im je da maštaju nego da se uhvate u koštac sa sopstvenom prirodom.

Krvna grupa AB

Žene krvne grupe AB su izuzetne osobe. Saosećajne su, a cinizam i ironija su im potpuno strani. Nemaju spečificnih zahteva, mogu da pripadaju bilo kojoj grupi, lako se prilagođavaju, ali uvek uspevaju da zadrže svoju individualnost.

Kad je reč o muškarcima, oni kao da nisu uspeli da, poput žena, u sebi pomire suprotnosti A i B krvne grupe. Zbog te dvostranosti prirode, muškarci AB krvne grupe ne mogu uvek da se adaptiraju, oni će pre svoj identitet da ostvaruju preko projekcionih mehanizama. Ako su u grupi gde preovladavaju osobe sa krvnom grupom A, oni će više da pokazuju karakteristike krvne grupe B i obrnuto.

Partnerstvo i porodica

Žene krvne grupe AB obožavaju muškarce avanturističkog duha, međutim uživaju u ljubavi samo dok im dozvole da ostanu mistične. Kao majke vrlo su prilagodljive deci, blage su i nisu zahtevne. Uspešno nalaze meru koliko mogu da budu drugari svojoj deci.

Kad je o muškarcima reč, specijalitet krvne grupe AB je udvaranje. Veliki su zavodnici, ali prijatni, udvaraju se suptilno, kroz otvorenost, predanost ženama. Koliko će ovaj muškarac pomiriti dve strane svoje prirode, u mnogome zavisi od partnera. Recimo, ako je njegova izabranica krvne grupe B, on će se ponašati kao tipičan pripadnik grupe A i obrnuto.

Tri najlepša ljubavna spoja

Slaganje u emotivnim i ljubavnim odnosima među osobama različitih krvnih grupa nije istraživanjem statistički potvrđena. Međutim, na osnovu dobijenih psiholoških profila krvnih grupa, vidi se koji spojevi daju harmoničan brak, a među kojima krvnim grupama ima najviše hemije, odnosno neslaganja.

Žena A + muškarac 0: Erupcija strasti

Najstrastveniju vezu ostvaruju žene krvne grupe A sa muškarcem krvne grupe 0. Ovo je i odlična biološka kombinacija, jer se iz ovog braka rađa mnogo dece. Međutim, žena bi trebalo da razmisli o nestalnoj prirodi svog partnera i da se potrudi da mu bude stalna inspiracija, jer on čezne za izazovima.

Žena 0 + muškarac AB: Večno zaljubljeni

Brakovi muškaraca AB i žena 0 među najljepšim su brakovima koji su mogli da se vide među ispitanicima u istraživanju. To su uglavnom romantični brakovi, kvalitetne veze, sa stalnom dozom zaljubljenosti.

Žena A + muškarac B: Pomirena suprotnosti

Pažnju muškarca krvne grupe B uvek će prvo da privuče žena krvne grupe A. Ovo je možda najbolja kombinacija za brak. Njihove potpuno različite prirode se odlično nadopunjuju, pošto žene sa krvnom grupom A uvek imaju potrebu da nekoga neguju, a muškarci sa krvnom grupom B imaju neodoljivu potrebu da budu negovani.

Izvor: Blic žena

Ima li straha nakon Božića?

Šetaju dva ugledna praseta filozofa, i
jedno će drugom: „Hm, šta misliš – ima li života nakon Božića“?

Dva praseta

Ako vas je nasmejao ovaj već klasičan vic šansa je da ne patite od tanatofobije (thanatophobia), tj. ne plašite se smrti. Ali ako vam se upravo zaledila krv u žilama kada ste pročitali reč „smrt“, moramo reći par reči o strahu. Strah je primarna ljudska emocija. Javlja se kao posledica uočene opasnosti, realne ili imaginarne. Ispoljava se promenama na fiziološkom i bihejvioralnom planu. Karakteristične fiziološke promene su one pod dejstvom simpatikusa: pojačano lučenje adrenalina, ubrzan rad srca i ventilacija pluća, povećanje krvnog pritiska i uopšte – povećana aktivacija i budnost organizma. Nije sasvim bez veze izreka „u strahu su velike oči“.

Ove promene su jednake i kod realnog straha, i kod iracionalnog tj. neurotskog straha. Oni se podjednako doživljavaju. Realni strah nastaje kada postoji i realna opasnost po pojedinca i njegov psiho-fizički integritet, ali koju on i subjektivno doživljava kao takvu. Kada realna opasnost prođe, prolazi i strah.
O iracionalnom strahu govorimo kada ne postoji realna opasnost, ali se takav strah jednako manifestuje, čak može biti intenzivniji i dugotrajniji, samim tim – nelagodniji od realnog straha. Osobe koje pate od tanatofobije često se bude noću uplašene da će im se nešto loše desiti u snu a neće biti nikog da im pomogne.

Uzevši napred napisano, da li je strah od smrti racionalan ili iracionalan?

Realno je da će se svačiji život jednom završiti, dakle smrt je izvesna. Po ovome, strah od smrti je opravdan i racionalan. Međutim, nije izvesno kada će smrt nastupiti, šansa je ogromna da se to neće desiti danas. Ergo, strah od smrti je iracionalan.

Hm… Poput praseta filozofa sa početka ovog teksta, i ja ću se okušati. Dakle, da sam filozof, ja bih ovako razmišljao:

Pošto smrt predstavlja okončanje života, tj. nešto što nastupa nakon života, smrt se ne može doživeti, niti biti štetna, niti prikladan objekat straha. Tako tvrde Epikur, Lukrecije i drugi filozofi. Uočimo sada simetriju između stanja u kome je neko mrtav i stanja u kome neko još nije stupio u egzistenciju (pre rođenja ili pre začeća). Da li se neko boji stanja pre početka svoje egzistencije?

Čemu onda strah od smrti? Mogli bismo da specifikujemo ovaj strah na sam čin umiranja (hoće li biti bolno, dostojanstveno, dugo…) ali ljudi uglavnom govore o strahu od smrti a ne o strahu od umiranja.

Ali hajde sada da uključimo kulturološku komponentu u ovu našu priču. Da li se smrti plaše svi ljudi, ili samo pripadnici pojedinih kultura? Antropoliška istraživanja nam govore da pripadnici pojedinih ljudskih zajednica smrt ne doživljavaju kao nešto negativno, naprotiv. Smrt poimaju kao mogućnost za nov početak, reinkarnaciju ili bezuslovan prelazak na neko bolje mesto.

Možemo samo pretpostaviti da nesvestan uticaj na naše osećanje straha od smrti imaju religijske postavke društva u kome živimo, čak i ako pojedinac sebe ne smatra religioznom osobom. U rimokatoličanstvu to mogu biti iskrivljena, gotovo jeretička tumačenja pojmova pakla i satane, i ona poznata slika crvenog „delije“ sa trozupcem i rogovima kako stoji pored kazana u kome kuva nevaljale pokojnike. Večiti oganj u pozadini se podrazumeva.
Faktor straha može biti i ovaj momak koji postoji tek od 15. veka (rano zapadno Hrišćanstvo ga ne poznaje ovakvog, a istočno hrišćanstvo ga upoznaje preko mas-medija):

Ko se ne bi plašio ove momčine sa kukuljicom i zarđalom kosom koju drži falangama svojih kosturskih ruku?

Još jednom napomenimo da se ovakve predstave ne pojavljuju u istočnom Hrišćanstvu, tj. u Pravoslavlju. Pravoslavlje ne govori o Satani kao o kuvaru, niti o smrti kao o ćutljivom kosaču. Pakao u Pravoslavlju nije večita vatra i fizička tortura, već večita nemogućnost spoznaje svetlosti, dobrote i Boga.

Ukoliko već ne postoji, bilo bi interesantno napraviti komparativno istraživanje i detaljnije ispitati tanatofobiju u zapadnoj kulturi, u Pravoslavlju i u nekim drugim istočnim religijama poput Budizma koji govori o reinkarnaciji.

Šta vi da činite ukoliko ste tanatofob i osećate da vam to smeta i smanjuje kvalitet života? Da biste shvatili svoje strahove i naučili kako da se nosite sa njima, pa i da ih savladate, najbolje je obratiti se stručnjaku – psihoterapeutu ili psihijatru.

Napisao: Žarko Mihajlović

Mesečari, zločinci bez kazne?

Somnambulizam (mesečarstvo) je stanje koje karakteriše obavljanje manje ili više koordinisanih radnji za vreme sna, kojih se osoba u budnom stanju ne seća. Somnambulizam može imati različit značaj, jer može biti znak organskog oštećenja epileptične prirode ili različitih psiholoških poremećaja (kao reakcija na neku nenormalanu situaciju ili nepriliku u porodici) ili znak neuroze (anksioznost). Lečenje mesečarstva mora se usmeravati prema uzročnom faktoru i sastoji se bilo u davanju lekova (antiepileptici ili trankvilizatori) bilo u psihoterapiji, koja može doprineti otkrivanju konflikata i razloga hodanja u snu. Deca su otprilike dvostruko podložnija hodanju u snu od odraslih. Simpatična definicija, nego razmotrimo sada sledeći razvoj događaja:

„Muž je zadavio suprugu dok je sanjao da se bori s provalnicima u svojoj kući. Da li ga taj njegov akt čini ludim, zlim ili nevinim?

Najnovija istraživanja trebalo bi da pomognu da se objasne ovakvi slučajevi i možda omoguće da se ustanovi da li neko, ili bilo ko, snosi odgovornost za takav slučaj.

Britanac Brajan Tomas izveden je pred sud pod optužbom za ubistvo zato što je zadavio suprugu dok su spavali u vozilu za kampovanje. Tužilac je povukao optužnicu nakon što su trojica psihijatara ocenila da Tomasovo upućivanje u zatvor ne bi imalo svrhe.

Sudija je posle toga zaključio da Brajan – nije odgovoran za svoj postupak.

Slučaj je u prvi plan izbacio korišćenje mesečarenja u odbrani na sudu. „Ako pogledate izveštaje u medijima, dobija se utisak da se naglo povećava korišćenje mesečarenja, hodanja u snu, u odbrani pred sudom“ – naglašava Mišel Krejmer-Borneman, psihijatar u Regionalnom centru za istraživanja poremećaja u spavanju u Mineapolisu, u američkoj državi Minesota.

Kod Tomasa je utvrđen stvarni poremećaj spavanja ali Krejmer-Borneman je zabrinuta zato što se u mnogim drugim slučajevima, mesečarenje i drugi poremećaji spavanja često zloupotrebljavaju u odbrani pred sudom.

Istraživanja stvarnih uzroka mesečarenja mogla bi olakšati da se identifikuju pravi slučajevi poremećaja sna koji bi eventualno mogli da kao rezultat imaju nasilje, kao i da se identifikuju uzroci koji ove poremećaje izazivju.

Profesorka Ursula Vos sa Univerziteta u Bonu, u Nemačkoj, sa grupom saradnika, istraživala je takozvani „lucidan san“.

Oni su saopštili da je čak i za vreme „lucidnog sna“, stanja u kome neki ljudi tvrde da mogu da kontrolišu svoje snove, izvesni delovi njihovog mozga, povezani sa „kontrolom namera“, ostaju neaktivni dok su drugi delovi, povezani sa svešću i savešću, bili aktivni.

„Sve dok ste u snu, nemate bilo kakav uticaj na svoje akcije i emocije“ – tvrdi profesorka Vos.

Iako se ovo istraživanje nije bavilo isključivo mesečarenjem, „hodanjem u snu“, ono se podudara sa nešto ranijim istraživanjem neurologa Klaudija Besetija sa švajcarskog Univerziteta Cirih, koji je jednom uspeo da jednog mesčara u „punoj akciji“ nekako „namami“ pod skener i snimi aktivnost mozga.

Otkrio je da delovi mozga mesečara koji kontrolišu nameru takođe ne pokazuju bilo kakvu aktivnost dok su regioni mozga za kontrolu emocija i oni koji uprvaljaju kretanjem izuzetno aktivni.

„Naše rasuđivanje je isključeno a naša sposobnost da reagujemo emicionalno je uključena“ – zaključuje neurology Rozalind Kartrajt iz Istraživačkog centra za poremećaje sna u Čikagu.

Ona je uverena da potvrđena dijagnoza mesečarenja može predstavljati jak odbrambeni argument u sudnici ali i dodaje da su potrebni detaljni testovi da bi se zaključilo da li je reč o stvarnom poremećaju spavanja.

U ovome bi moglo da pomogne najnovije otkriće da zvučni stimulans, kao što je pseći lavež, može izazvati hodanje u snu kod onih koji su prijemčivi na to – posebno ako su patili od nesanice ili bili lišavani spavanja.

Antonio Zadra, neurolog sa Univerziteta Montreal, u Kanadi, merio je aktivnost mozga kod 10 mesečara i 10 drugih „kontrolisanih osoba“ da bi otkrio u kojoj su fazi sna bili.

Zadra i njegovi saradnici otkrili su da zvuk zvona ili druga vrsta buke u fazi „usporenog talasa spavanja“ izazivaju mesečarenje kod troje mesečara u normalnim uslovima a kod svih deset mesečara pod uslovom da su 25 sati bili držani budnim pre spavanja.

U isto vreme, ni jedna od deset „kontrolnih osoba“ čije je stanje upoređivano sa mesečarima, nije „krenulo“ u hod u snu na zvuk zvona. Ovo otkriće može eventualno predstvljati test za otkrivanje stavrnog mesečara.

„Reč je o velikom otkriću“ – uverena je profesorka Kartrajt. Jer, sve do nedavno advokati odbrane koristili su podatak o mesečarenju u detinjstvu ili podatke iz porodične istorije bolesti o postojanju te anomalije među precima da bi poduprli svoju odbranu.

Ipak, Zadra upozorava da se i drugi faktori, kao što je, na primer, motiv da se počini zločin, moraju uzimati u obzir. Mi ne smemo zaboraviti da neki mesečari takođe mogu biti – kriminalci!.“  (FoNet)

Činjenica je da su brojne tragedije iz istorije proglašene bona fide slučajevima somnabulizma, a počinioci nisu kažnjeni već su podvrgnuti lečenju. Neki psiholozi (O. Engliš, G. Pirson i N. Kameron) smatraju da u somnabulizmu dolazi do nepotpunog buđenja i razdvajanja svesti te ovaj poremećaj svrstavaju u grupu disocijativnih poremećaja. U stanju mesečarenja pokreti i čulni sklopovi su pod izvesnim nadzorom svesti, dok su ostali delovi izvan nadzora ja i spavanje se nastavlja. Dolazi dakle do razdvajanja ponašanja od svesti u nastojanju da se razreše sukobi koji se tokom sna pojavljuju u nesvesnim slojevima uma. Nesvesni sadržaji mogu biti manifestovani preko nesvesnih pokreta koji govore na simboličan način. Sada se postavlja pitanje da li je Brajan Tomas ostvario svoj nesvesni sadržaj tako što je zadavio svoju suprugu?! Ili je možda hteo samo simbolično da je ubije? Da li se dobro poznati mehanizam rada sna pobrinuo da on sebe u snu doživi kao junaka koji se bori sa provalnicima dok je u stvarnosti napastvovao svoju suprugu? Naravno da je on posle buđenja bio u čudu i prepun osećanja krivice jer je racionalno i moralno ja bilo odsutno u celom nesrećnom događaju. Nije li bolje onda reći da je u somnabulizmu dolazi do razdvajanja svesnog i nesvesnog (i potisnutog između ostalog) koje preuzima kontrolu, a ne do razdvajanja svesti i ponašanja, pošto ponašanje može biti kako svesno tako i nesvesno? Da li je Brajan razrešio nesvesni konflikt na ovaj takođe nesvesni Kainov način? Doktor Džekil i mister Hajd?

Ovo je naravno samo hipotetičko razmatranje, o Brajanu ovako nešto ne možemo tvrditi bez dubljeg uvida u njegovu ličnost koji su imali sudski veštaci. Ostaje nezadovoljen motiv radoznalosti, šta je to i kako navelo Brajana da u snu zadavi svoju suprugu? Koji su mehanizmi mesečarenja? Ako ćemo sada i fiziološki, to su delovi mozga za kontrolu emocija i pokreta koji su i bili aktivni za vreme ubistva. Kombinujmo njih sa odsustvom svesnih kočnica i eventualno dodajmo neki zvučni stimulus i eto velike nesreće u ovom slučaju. Ali, ako optužujemo Brajana da je podsvesno hteo da zadavi suprugu, moramo se zapitati da li je on (tj. Mister Hajd) u mesečarskom stanju imao podatak da spava kraj svoje žene i da će baš nju da zadavi? Da li je i taj podatak na neki način ostao zabeležen u nesvesnom (kao navika da stalno spava sa ženom ili neka vrsta autosugestije) ili je to samo nesrećan sled nevinih mesečarskih okolnosti kako su i psihijatri procenili? Da li je u osnovi mesečarstva neki impuls koji je ambivalentan ili koji nije svesno prihvatljiv te traži svoju satisfakciju na ovaj čudni način? Šta mesečarenje znači mesečaru? Da li je to isključivo simptom ili ponekad i način da se prebrodi neka kriza? Za sada, vrlo je bitno razviti metode za hvatanje istinskih zločinaca kojima je izgovor mesečarstvo, što za sobom povlači detaljnije ispitivanje ovog fenomena. Ostaje nam da verujemo u stručnost Brajanovih psihijatara i naravno da izbegavamo gledanje horor filmova pred spavanje.

Priredio: Miodrag Milojić

Kognitivno-bihejvioralna psihoterapija za mršavljenje?

Istraživanja pokazuju da su osobe koje su pohađale kognitivno-bihejvioralni tretman sa ciljem oslobađanja od viška kilograma, ne samo lakše i uspešnije držale dijetu, već su po pravilu i nakon završenog kognitivno-bihejvioralnog tretmana nastavile da “skidaju” kilograme sve dok nisu postigle željenu telesnu težinu, koju su nakon toga uspevale i da održe.

Prošle godine je WHO (Svetska zdravstvena organizacija) objavila da je broj gojaznih u svetu po prvi put premašio broj neuhranjenih. Gojaznost je poprimila razmere epidemije. Posebno zabrinjava činjenica da je sve veći broj gojazne dece, s obzirom da se zna da gojazna deca po pravilu odrastaju u gojazne odrasle osobe.

Pored zdravstvenih rizika, gojaznost donosi i manjak elana, smanjeno samopoštovanje i samouverenost, depresivnost, menje šanse za zaposlenje i ostvarenje zadovoljavajućih partnerskih odnosa.

Ako sve to znamo, a većina nas to vrlo dobro zna, zašto onda svi nismo vitki? Zašto tako mnogo inteligentnih, sposobnih, lepih i na svaki drugi način sasvim uspešnih ljudi, ipak nosi breme viška kilograma i pati zbog toga, često tokom celog svog života.

Možda ste, kao i većina drugih koji se bore sa viškom kilograma, više puta pokušavali da držite dijete i da održite teškom mukom stečeni “manjak kilograma”. Ali, nakon mnogobrojnih vraćanja svega “izgubljenog”, počeli ste da verujete da nikada nećete uspeti, da naprosto imate takav metabolizam, da imate slabu volju, da za razliku od mršavih volite da jedete i da zato nikada nećete moći da smršate.

Međutim, gojazni ljudi uglavnom nemaju sporiji metabolizam, slabiju volju ili urođeno veći apetit od vitkih. Oni se najčešće razlikuju jedni od drugih samo po načinu razmišljanja o hrani, po prehrambenim navikama koje su stekli i po načinu na koji rešavaju životne probleme i izlaze na kraj sa stresom i emocijama. A sve te razlike nisu urođene, već se stiču učenjem tokom života. Samim tim “debeljuce” nisu “osuđene” da to i ostanu celog života, jer sve što je naučeno može da se “oduči” i da se nauči nešto drugo- bolje, konstruktivnije i efikasnije. Dakle, i “oduvek-debeljuce” mogu da nauče da misle i ponašaju se kao jedna “oduvek-mršava” osoba. Da bi se napokon uspelo u dugo željenom oslobađanju od viška kilograma, neophodno je najpre steći određene preduslove za uspeh u dijeti, a to su odgovarajuće misli, znanja i veštine neophodne za “skidanje” kilograma i kasnije za održavanje postignute vitkosti. Kada steknemo neophodna znanja i veštine samo držanje dijete je lakše i donosi trajne efekte- kilogrami se ne vraćaju, jer sada znamo kako da im ne dozvolimo da se vrate.

Pretpostavljam da se prosečni čitalac ovog teksta pita “Šta je to konkretno- koje su to misli, navike, ponašanja, koje poseduju vitki ljudi i koje ih čine sposobnim da se ne ugoje?”

Evo nekoliko tipičnih (potpun spisak je nemoguć jer je svaka osoba različita): vitki ljudi nemaju naviku da probleme rešavaju hranom već umeju na neke druge načine da se izbore sa problemima, vitki ljudi bolje razlikuju različita telesna stanja (glad od žeći, žudnje za određenom hranom i sl), oni bolje podnose stanje gladi i ne tumače glad kao alarm da se odmah mora jesti. Gojazni ljudi osećaj prepunjenosti hranom (prejedenosti) po pravilu doživljavaju kao normalno stanje, dok je vitkima prepunjenost neprijatna. Sve nabrojane i mnoge druge razlike ove dve grupe ljudi su stečene, naučene, pa se samim tim mogu i odučiti, a umesto njih mogu se naučiti načini razmišljanja i veštine vitkih ljudi.

U psihologiji postoji jedna grana psihoterapije zvana kognitivno-bihejvioralna psihoterapija. Ona se fokusira na izmenu neefikasnih obrazaca razmišljanja i ponašanja. Istraživanja pokazuju da su osobe koje su pohađale kognitivno-bihejvioralni tretman sa ciljem oslobađanja od viška kilograma, ne samo lakše i uspešnije držale dijetu, već su po pravilu i nakon završenog kognitivno-bihejvioralnog tretmana nastavile da “skidaju” kilograme sve dok nisu postigle željenu telesnu težinu, koju su nakon toga uspevale i da održe.

Izvor

Čuvajte se čoveka sa tri zubi!

Da li postoji korisnik interneta koji još uvek nije upoznao čoveka sa tri zubi?

Čovek sa 3 zubi

Siroti čovek nije sanjao da će postati maskota internet sajta koji se reklamira kao merodavan IQ test, a zapravo to nije. U pitanju je klasičan oblik lažnog reklamiranja, ali pošto se dešava na internetu izazvao je bujice negodovanja na forumima, recimo ovde i ovde. Ovaj članak sam odlučio da napišem pošto su spem reklame za ovaj sajt preplavile i moje sanduče na Fejsbuku.

Pa, čujmo kako se ovaj čudesni test reklamira. Inače, reklama je plaćena i preko Gugla i može se videti na Jutubu, i svim velikim sajtovima koji vrte Guglove oglase.

Zašto uraditi upravo ovaj IQ test?

Ovaj test su sastavili najveći stručnjaci u području merenja inteligencije..

Zahvaljujući velikom broju testiranih ljudi konačna ocena je mnogo tačnija..

Test obuhvata statistike orijentisane na evropske zemlje..

Dobićete informacije o Vašoj inteligenciji u poređenju s ostalim ljudima..

Podržat ćete Srbija u takmičenju za „najpametniju državu“ na svetu..

1. Najveći stričnjaci? Koji? Gde se spominju imena autora? Svaki psiholog bi, ukoliko je ponosan na svoj test, stao svojim imenom i titulom iza testa.

2. Iz stavke broj dva ispada da se test standardizuje kako sve više i više ljudi radi test. To znači, da se non-stop standardizuje. A to je pak nemoguće, jer test onda nikada nije standardizovan (napravite vremensku distinkciju između termina „standardizuje“ i „standardizovan“). Dakle, test nije standardizovan.

3. „Statistike“? Ispravite me ako grešim, ali reč „statistika“ u srpskom jeziku nema množinu. Kao i ostale nauke – biologija, teologija, antropologija… Ne postoje biologije, postoji samo biologija. Ovo mi liči na loš prevod (pogledaj poslednji pasus) sa engleskog. Takođe, kakve veze imaju „statistike“ evropskih zemalja sa mojim konkretnim skorom na testu? Svaki test se standardizuje na nivou jedne zemlje, tj. jednog jezika i kulture. Besmislica.

4. Ovo može da prođe kao percentilni rang, u redu. Ili pak običan rang.

5 . Podržat ću? Ovo bockanje internacionalnog takmičarskog duha je podenuto lošim prevodom. Opet… Ukoliko krenete da rešavate test, primetićete da je test sasvim lepo lokalizovan… na bugarskom! Postoji nekoliko zadataka koji podrazumevaju poznavanje bugarske azbuke. Naime, da bi test bio merodavan neophodno je da su svi zadaci razumljivi na nivou naše kulture. Koliko Srba zna bugarsku azbuku da bi mogli ispravno da reše ovaj nazovi test?

Sve ovo više liči na osrednji i automatski prevod kakav nudi recimo Gugl prevodilac nego na ozbiljan test inteligencije kakav prave i za koji garantuju psiholozi.

Kraj testa izgleda ovako

Kao hladan tuš na kraju testa će vas sačekati objašnjenje da rezultat možete da dobijete ako pošaljete SMS poruku koja se tarifira bezobrazno visokih 384 dinara!

... a pri dnu strane ...

Naseli ste i poslali SMS? Možda je ovo ipak test inteligencije…

Govor tela javnih ličnosti

Govor tela često odaje iskrenost našeg sagovornika. Političari i javne ličnosti mu pridaju veliki značaj, ali koliko god istrenirani u tome bili, uvek ima stručnjaka koji mogu da ih „provale“.

„Tada na svetlost ispliva pravo lice Vučićeve skrušenosti, Jeremićeve strogoće, Tadićeve blagonaklonosti, kao i Miškovićeve nadmenosti. Profesor stilistike i retorike na Fakultetu političkih nauka Dobrivoje Stanojević analizirao je sa fotografija za „Alo!“ govor tela pojedinih javnih ličnosti, pre svega političara.

Boris Tadić
Na slici sa Mesićem se vidi gest približavanja. Bliži je Mesiću nego što je on njemu. Tadić je inicirao razgovor, a Mesić je taj koji sluša. Sa druge strane, na slici sa Palmom se vidi da mu se Palma suviše približio, što se smatra nepristojnim, a Tadić je na distanci. Sluša ga i ima službeni osmeh, što je gest čoveka koji je prinuđen da sarađuje, ali taj razgovor nije nešto što mnogo želi u životu. Tadić ima najširi dijapazon gestova. Upiranjem svih prstiju iskazuje želju da se krene napred. Spuštena ruka znači da se umorio, ali da nije odustao od objašnjavanja. Ipak, na nekim slikama se vidi da je umoran od svega i kao da želi da je ovo sad samo ružan san iz kojeg će se probuditi.

Čedomir Jovanović
Kada neko dodiruje bilo koji deo svog tela, kao što Čeda dodiruje nos, znači da ga taj deo tela svrbi. To se dešava usled jače cirkulacije kada srce brže kuca, a tako kuca zato što treba da se kaže nešto što nije istina ili nešto što se slušaocima neće svideti, za šta on ne zna kakve će posledice imati. Kada nabere čelo, znači da je prilično angažovan u iskazivanju svojih misli. Gest držanja ruke ili prsta na ustima dok neko govori znači da procenjuje sagovornika i razmišlja šta treba da kaže ili uradi. Suzdržava se od govora. Kada je prst na ustima savijen, znači da je bliži iskazivanju toga. Prsti skupljeni prilikom govora znače da on tada insistira na detaljima i preciznosti.

Tomislav Nikolić
Često krivi glavu dok govori, što je znak nesigurnosti i potrebe da ostavi utisak nekoga ko je emotivan i ko ume da sarađuje sa ljudima. Naočare drži na lancu oko vrata i spušta ih dok gleda u nekog, što znači da je prestao da vodi računa o spoljnim efektima, a ljudi ne vole kada ih neko gleda preko naočara. Da je malo poletniji u pokretima, imao bi više efekta jer mu je govor smiren, a trebalo bi da bude efektniji. Kada stisne usne, razmišlja šta da kaže, a griženje usana je znak nervoze. Kada unutar stisnute pesnice nešto radi palcem, to znači da je nervozan ili da ima neke neobavljene poslove koji ga muče.

Aleksandar Vučić
Oblizivanje usana koje on često čini je gest kojim se pokazuje nesigurnost i blaga uplašenost, jer ta stanja dovode do sušenja usana. Vučić teži da izgleda fino i elegantno, glumi smirenost. Ne odaje utisak čoveka koji je siguran iako ono što kaže može da popravi taj utisak. Nekad je napadno ljubazan. Držanje raširenih prstiju, a skupljenih šaka je stav visoke piramide koja odaje da čovek ima skovan plan i da je siguran da je nadmoćniji. Niska piramida – isti položaj, ali šake i prsti okrenuti na dole označavaju da je u trenutku mišljenja i da nije uveren da će mu to što misli uspeti.

Vuk Jeremić
U njegovim pokretima se vidi razigranost temperamenta. Stavlja vrh olovke u usta, ali pogrešan vrh, što može biti znak premora. On je temperamentniji od onog što diplomatski govor nalaže, to može da bude simpatično u nekim trenucima, ali ako se gestovi uče, onda je kontraproduktivno. Uplitanje prstiju ukazuje na složenost problema, a nabiranjem čela kao da hoće da pokaže da je stariji i ozbiljniji nego što jeste. Očito su to gestovi koji su naučeni, sa palčevima okrenutim na gore koji govore da nije spontan u tome što radi. Kada ne gleda sagovorniku u oči, očito smišlja neku diplomatsku frazu kojom neće reći istinu.

Ivica Dačić
Skršteni prsti kojima drži olovku dok govori ispred freske Beli anđeo govore da je nesiguran u ono što će da kaže i da ne zna da li zaista zaslužuje da bude na takvom mestu. Podignute ruke govore o odlučnosti i polusigurnosti. Visoko podignuta prekrštena noga je nedopustiva jer govori o nadmenosti. Takođe, đon se nikad ne sme pokazivati publici. Nikad ne znate šta ste zgazili tim đonom. Rukuje se sa policajcem, ali se vidi da je na distanci, suviše je veliki razmak između njih. Oseća se element izvesne želje da se što pre pobegne sa tog mesta, a to potvrđuju i savijeni prsti druge ruke. U njima se ogleda nervoza.

Miroslav Mišković
Držanje ruku u džepovima je nedopustivo. Ne verujem da on to ne zna, ali mu verovatno nije bitno šta će misliti o njemu. Na sve oko sebe gleda sa izvesnom nadmenošću, to se vidi po glavi koju drži podignuto, a istovremeno zna da ima poverenje u ljude kojima je okružen. Kada vam neko dizanjem glave pokaže vrat, znači da vas se ne plaši. Često je na distanci, a stalno glađenje kose i nameštanje manžetni govori o kompleksu tog dela, ljudi su nesigurni u to što dodiruju. On ima zatvoren stav i ispoljava priličnu nesigurnost. U ruci drži nešto stisnuto, stisnutu pesnicu, kao da se plaši da mu neko to ne otme. Čovek koji se ovoliko obogatio mora da je u detinjstvu imao nekih problema, to jest da je bio siromašan, pa da sad ima potrebu da zgrabi što više.“

Izvor

Hatiko, pas koji nije znao ništa o gašenju

Nagrađivanje i kažnjavanje, reći će vam svaki psiholog, imaju izrazit uticaj na ponašanje.  Po motivacionoj teoriji pojačanja ponašanje zavisi od njegovih posledica. Ukoliko nagrađujemo neko ponašanje, ono se učvršćuje. Nasuprot tome, ako određeno ponašanje sledi kazna dolazi do smanjivanja učestalosti te radnje. Ako, pak, neko ponašanje ne sledi niti nagrada nit’ kazna, dolazi do pojave gašenja.

„Gašenje je proređivanje i postupno nestajanje ranije traženog i uslovljenog (…) ponašanja. Podrazumeva se da je dato ponašanje najpre bilo podsticano odgovarajućim pojačanjem pa da je zatim pojačavanje počelo da izostaje.“

Udžbenici navode pregršt eksperimenata sa životinjama i ljudima u kojima dolazi do gašenja neke ranije uslovljene reakcije usled izostajanja nagrade. Ako bi pas bio uslovljen da salivira na zvuk zvona, pa potom hrana kao nagrada izostajala, salivacija bi se nakon određenog broja ponavljanja smanjivala i na kraju potpuno iščezla. Jednostavnim rečnikom rečeno, na kraju i kuče „shvati“ (sa navodnicima, ili bez njih, zavisno od teorije o životinjskoj kogniciji kojoj ste skloni).

Međutim, Hatiko je pas koji nije znao ništa o gašenju!

Hatiko (jap. ハチ公, eng. Hachikō, 1923 – 1935), poznat još i kao Verni pas Hatiko, bio je najbolji prijatelj profesora Hidesabura Uena (rus. Hidэsaburo Uэno, eng. Hidesaburō Ueno). Profesor je svakog dana vozom odlazio na posao a pas bi ga ispraćao. Uveče, kada se profesor vraćao, Hatiko bi ga čekao na stanici uvek u isto vreme i zajedno bi odlazili do kuće.

Jednog dana profesor je iznenada preminuo na fakultetu u toku predavanja. Hatiko ga je te večeri uzalud čekao. I naredne večeri… I veče nakon tog. Hatiko je uporno dolazio na železničku stanicu, tačno na vreme, i čekao voz kojim je putovao njegov gospodar. Gospodara više nije bilo ali Hatiko je nastavio da dolazi i uzaludno čeka voz svake večeri sve do svoje smrti, punih deset godina nakon profesorove smrti.

Primetili su ljudi ovu Hatikovu upornost i načinili nacionalni fenomen od njega. Pas je dobio prefiks u vidu nadimka – „Verni pas“ Hatiko. Ispred železničke stanice podignuta je statua od bronze. Svake godine, osmog aprila stotine ljubitelja pasa odaju mu počast  pokraj statue ispred „Šibuja“ železničke stanice. Napisano je par knjiga o Hatiku, snimljen jedan film, a upravo se snima još jedan sa Ričardom Girom u glavnoj roli. Hatiko je postao japanski simbol vernosti.

Pitanje koje je ostalo iza ovog psa jeste šta je održalo ovu reakciju, tu upornost koja je trajala godinama bez adekvatne nagrade u vidu susreta sa voljenim profesorom Uenom? Možda je Hatiko postao simpatična legenda, i kao takav – njegova vernost samo preuveličana! Možda su mu se ljudi na stanici smilovali, primetivši ga i čuvši za njegovu mitološku odanost, te mu nudili hranu kada dođe, pružali pažnju, milivali ga ili se igrali sa njim. A možda Hatiko zaista nije znao ništa o uslovljavanju, principu gašenja i o tolikim psihološkim eksprimentima!

Bilo kako bilo, profesor Ueno je postao poznat(iji) zahvaljujući svom psu, a mi ćemo ove godine imati prilike da gledamu modernu ekranizaciju te dirljive priče.

Za par dana je osmi april, setite se Vernog psa Hatika.

Mens sana in corpore sano

Sit mens sana in corpore sano, zaista! Brojni autori govore kako rad nije svojstven čoveku. Moramo se ograničiti: rad u uslovima savremene organizacije, striktne podeljenosti posla, kroz ponavljanje uvek istih, monotonih pokreta… nije svojstven čoveku i njegovoj prirodi. Veberov princip „idealne birokratije“, može da važi u teoriji. Ili makar, ne za ljude.

Nasuprot tome, rad shvaćen kao smislena fizička aktivnost vrlo je karakterističan za ljude. Štaviše, fizička aktivnost je neophodna da bi ispravno funkcionisali. Kinezi imaju instituciju masovnih, javnih fizičkih vežbi. Deca u osnovnoj i srednjoj školi, po pravilu imaju 3-5 časova nedeljno fizičkog vaspitanja. U antičkoj Grčkoj začeo se princip kalokagatije koji predstavlja brigu za fizičko blagostanje, negu telu, ali istovremeno i brigu o čovekovom unutrašnjem biću – spoj fizičke krepkosti i psihičkih vrlina.

Ali kako i zašto je značajna fizička aktivnost za našu mentalnu svežinu? Pogledajte kratak video klip u kome biolog i istraživač ljudskog mozga – Džon Medina, kroz naučno-popularan vid izražavanja objašnjava upravo rečeno:

Džon Medina objašnjava značaj fizičke aktivnosti