Manje ispita, više para

Ko nije tučen, nije naučen?

O fizičkoj kazni i vaspitanju

Zagovarači „odgoja bez batina“ često svoj stav argumentuju time da su roditelji modeli ponašanja, te da deca kasnije kao odrasli ljudi nastavljaju obrazac agresivnosti i nasilništva ako su isto doživljavala u porodici. I ta teza je donekle u redu, ako se ima u vidu šta je tačno nasilničko ponašanje, ali obično se interpretacija ove teze pretvara u vaspitanje koje stvara razmaženu decu, bez naučenih granica i neosujećenih želja

Izgleda da postoji konsenzus kada je reč o neophodnosti postavljanja granica u vaspitanju i ponašanju deteta. Kako postaviti te granice i o primenljivosti metoda fizičke kazne u tom procesu, ima daleko više neslaganja i polemika, u kojima učestvuju i laici, stručnjaci i „stručnjaci“.

PIŠE Milena Stošić

Fizička kazna vs. fizičko zlostavljanje

Popularna psihološka literatura i prozapadni trendovi vaspitanja skloni su da preporučuju vaspitanje deteta koje isključuje bilo kakvu fizičku kaznu i poziva na razgovor i lepezu drugih, boljih rešenja.  U nekim evropskim zemljama postoji i zakonska zabrana fizičkog kažnjavanja dece u školama i porodici, a diskusija o takvoj regulativi aktuelna je i kod nas. I zaista, malo nas je koji ne bi mogli da posvedoče o povremenom (ili i češćem) šamaru, „ćuski“, batinama koje smo dobili od roditelja, mada su konteksti i  percepcije o opravdanosti takvih postupaka različite.

Fizička kazna da ili ne

Ono što je paradoksalno je da većina roditelja „konzumira“ vaspitnih „nekoliko po turu“, istovremeno smatrajući da batina nije  iz raja izašla i klasifikujući te postupke kao odraz nemoći i nemanja kontrole, a neretko i osećajući krivicu. Dr Zoran Milivojević, transakcioni analitičar i psihoterapeut, kategoriju „nemoćnog roditelja“ objašnjava na drugi način: „Zajedničko za zanemarene i razmažene je to da su roditelji nemoćni, jednostavno ne komuniciraju s detetom dovoljno i ne nameću mu norme, a za razmaženo dete roditelj je stalno tu i trudi se oko deteta, ali ne pokazuje moć.“

Moguće je da je početni uzrok osuđivanja fizičke kazne, u svakodnevnom lingvističkom i praktičnom nerazlikovanju fizičke kazne i fizičkog zlostavljanja. „Razlika između fizičkog kažnjavanja i zlostavljanja je u tome što se fizičko kažnjavanje sprovodi sa namerom da se izazove bol, a ne povreda, a zlostavljanje je sa namerom da se izazove povreda“, smatra psihoanalitičarka Jasminka Šuljagić Kostić. Međutim, mnogi roditelji smatrajući za cilj roditeljstva – srećno dete, nisu skloni da upoznaju dete sa fizičkim bolom i neprijatnošću. Jedan primer ovakvog mišljenja može se pročitati i na blogu nevladine organizacije Udruženje roditelj koji kaže: „Što se tiče tradicionalnog, „zdravog“ batinanja, prvo treba shvatiti zašto je lupanje po dupetu „efikasnije“. Mislite da je to zbog toga što to dete boli? Da zato vrišti i plače? Udarite se par puta po dupetu, pa ćete shvatiti da nije tako. Dete plače zbog onog što čin fizičkog kažnjavanja znači. Roditelj mazi i ljubi – znači voli. Roditelj udara – znači ne voli.“  Ovakva teza s pozitivne strane, bar ukazuje da ova metoda vaspitanja svakako nije zlostavljačka, a s druge strane sugeriše da i udarac ne može biti gest ljubavi. Ali, da li dvogodišnjem detetu koje još ne razlikuje svoje biće od svog ponašanja treba samo udovoljavati ili je u redu i pokazati mu da iz istog izvora mogu da dolaze i prijatnost i neprijatnost, kao što je najčešće i slučaj u životu.

Kazna i frustracija – da ili ne

Zagovarači „odgoja bez batina“ često svoj stav argumentuju time da su roditelji modeli ponašanja, te da deca kasnije kao odrasli ljudi nastavljaju obrazac agresivnosti i nasilništva ako su isto doživljavala u porodici. I ta teza je donekle u redu, ako se ima u vidu šta je tačno nasilničko ponašanje, ali obično se interpretacija ove teze pretvara u vaspitanje koje stvara razmaženu decu, bez naučenih granica i neosujećenih želja. Od jednog ekstrema kada su ranije i učitelji vaspitno šibali decu, dolazimo do drugog ekstrema gde se kazna kritikuje i ne preporučuje roditeljima. Po psihologu Žarku Trebješaninu, kazna sprečava samo ispoljavanje nepoželjnog ponašanja ne rešavajući motive za takvo ponašanje. Ipak, zdravorazumski gledano, pohvala i konstruktivan razgovor u duhu „uzrok-posledica“ neće imati odjeka u brojnim situacijama socijalizovanja deteta.

Verovatno da je mnogim roditeljima teško da na molećiv pogled deteta odgovore sa „ne“, da im je lakše da

Dr Zoran Milivojević

detetu kupe igračku nego da ga puste da vrišti u prodavnici, da ispunjavaju želje, kriju utičnice iza ormana da dete ne dođe u odnos sa opasnošću, prezaštićuju dete i od njega u najmanju ruku stvaraju nesamostalnog čoveka. Međutim, čak i knjiški primeri govore o tome da su životinje koje su u ranom detinjstvu na neki način bile frustrirane, kasnije naprednije u odnosu na one koje to nisu bile, što se može uporediti i sa procesom stvaranjem imuniteta. „Treba postaviti granice. To znači dve stvari, zabrana i frustracija detetove želje, s jedne strane, i kazna, s druge strane. Znači pošto se prešla granica bićeš kažnjen”, kaže dr Milivojević, dodajući da je najvažniji odnos roditelja prema detetu i ako je taj odnos u redu, da će onda i udarac biti u redu, a dete će doživljavati roditelja kao autoritet.

Batina nije iz pakla

Ono što je u praksi teže sprovesti ili razlučiti je u kojim situacijama je ok primeniti fizičku kaznu i kako. Kao najpoznatije situacije se često navode: guranje prstiju u šteker, istrčavanje ispred automobila, situacije opasnosti i uporne nesocijalizovane neposlušnosti, a kazna se ogleda u udarcu po ruci ili otvorenom šakom po guzi, odnosno nanošenje bola a ne povrede. Kada se sa detetom sistematično i dosledno postupa u vaspitanju od najranijih dana smatra se da potrebe za fizičkim kažjavanjem kasnije neće biti ili će je biti retko. Mnogo veća domišljatost i strpljenje potrebni su onim roditeljima koji bi da naprasno socijalizuju tinejdžera primenjujući kažnjavanje, ako to ranije nije bio dosledan princip učenja, ako znamo da su u tim godinama roditelji iza vršnjačke grupe koja ima daleko veći uticaj na ponašanje.

Svakako da ima primera gde su deca “lepo ispala” iako nisu fizički kažnjavana ili je to već subjektivna procena, ali koji je to idealni roditelj koji ima idealno neprimitivno dete i beskrajno vreme i strpljenje da u svakoj situaciji samo lepim razgovorom ili uskraćivanjem nagrade uspeva da nauči dete šta je dobro a šta loše i da je nemoguće, pa i nezdravo ispunjenje svake želje. S druge strane, čak i taj lepi razgovor u kom dolazi do “sporazuma” bude neretko neproduktivan a tinejdžeri često komentarišu – “što me jednom ne ošamari i da završimo, nego što smara pola sata istom pričom”. Takođe, iza neupotrebe fizičke kazne može da se nalazi i prikriveno psihološko maltretiranje, koje nije ništa nevinije od fizičkog.

Fizička kazna je sasvim legitimna mera vaspitanja u kontekstu porodičnih odnosa kojima dominira toplina i ljubav, dok god ne prelazi u fizičko nasilje i dok god nije jedini vaspitni metod, praćena objašnjenjem i razumevanjem. Uostalom, i roditelje boli kad biju i ne čine to iz sadizma, već upravo iz ljubavi.

*Navodi u tekstu preuzeti su iz raznih medija

Više o ovoj temi:

Mala knjiga za velike roditelje

Mala škola za velike roditelje

Utisak nedelje – Da li su batine sastavni deo vaspitanja