Ima li straha nakon Božića?

Šetaju dva ugledna praseta filozofa, i
jedno će drugom: „Hm, šta misliš – ima li života nakon Božića“?

Dva praseta

Ako vas je nasmejao ovaj već klasičan vic šansa je da ne patite od tanatofobije (thanatophobia), tj. ne plašite se smrti. Ali ako vam se upravo zaledila krv u žilama kada ste pročitali reč „smrt“, moramo reći par reči o strahu. Strah je primarna ljudska emocija. Javlja se kao posledica uočene opasnosti, realne ili imaginarne. Ispoljava se promenama na fiziološkom i bihejvioralnom planu. Karakteristične fiziološke promene su one pod dejstvom simpatikusa: pojačano lučenje adrenalina, ubrzan rad srca i ventilacija pluća, povećanje krvnog pritiska i uopšte – povećana aktivacija i budnost organizma. Nije sasvim bez veze izreka „u strahu su velike oči“.

Ove promene su jednake i kod realnog straha, i kod iracionalnog tj. neurotskog straha. Oni se podjednako doživljavaju. Realni strah nastaje kada postoji i realna opasnost po pojedinca i njegov psiho-fizički integritet, ali koju on i subjektivno doživljava kao takvu. Kada realna opasnost prođe, prolazi i strah.
O iracionalnom strahu govorimo kada ne postoji realna opasnost, ali se takav strah jednako manifestuje, čak može biti intenzivniji i dugotrajniji, samim tim – nelagodniji od realnog straha. Osobe koje pate od tanatofobije često se bude noću uplašene da će im se nešto loše desiti u snu a neće biti nikog da im pomogne.

Uzevši napred napisano, da li je strah od smrti racionalan ili iracionalan?

Realno je da će se svačiji život jednom završiti, dakle smrt je izvesna. Po ovome, strah od smrti je opravdan i racionalan. Međutim, nije izvesno kada će smrt nastupiti, šansa je ogromna da se to neće desiti danas. Ergo, strah od smrti je iracionalan.

Hm… Poput praseta filozofa sa početka ovog teksta, i ja ću se okušati. Dakle, da sam filozof, ja bih ovako razmišljao:

Pošto smrt predstavlja okončanje života, tj. nešto što nastupa nakon života, smrt se ne može doživeti, niti biti štetna, niti prikladan objekat straha. Tako tvrde Epikur, Lukrecije i drugi filozofi. Uočimo sada simetriju između stanja u kome je neko mrtav i stanja u kome neko još nije stupio u egzistenciju (pre rođenja ili pre začeća). Da li se neko boji stanja pre početka svoje egzistencije?

Čemu onda strah od smrti? Mogli bismo da specifikujemo ovaj strah na sam čin umiranja (hoće li biti bolno, dostojanstveno, dugo…) ali ljudi uglavnom govore o strahu od smrti a ne o strahu od umiranja.

Ali hajde sada da uključimo kulturološku komponentu u ovu našu priču. Da li se smrti plaše svi ljudi, ili samo pripadnici pojedinih kultura? Antropoliška istraživanja nam govore da pripadnici pojedinih ljudskih zajednica smrt ne doživljavaju kao nešto negativno, naprotiv. Smrt poimaju kao mogućnost za nov početak, reinkarnaciju ili bezuslovan prelazak na neko bolje mesto.

Možemo samo pretpostaviti da nesvestan uticaj na naše osećanje straha od smrti imaju religijske postavke društva u kome živimo, čak i ako pojedinac sebe ne smatra religioznom osobom. U rimokatoličanstvu to mogu biti iskrivljena, gotovo jeretička tumačenja pojmova pakla i satane, i ona poznata slika crvenog „delije“ sa trozupcem i rogovima kako stoji pored kazana u kome kuva nevaljale pokojnike. Večiti oganj u pozadini se podrazumeva.
Faktor straha može biti i ovaj momak koji postoji tek od 15. veka (rano zapadno Hrišćanstvo ga ne poznaje ovakvog, a istočno hrišćanstvo ga upoznaje preko mas-medija):

Ko se ne bi plašio ove momčine sa kukuljicom i zarđalom kosom koju drži falangama svojih kosturskih ruku?

Još jednom napomenimo da se ovakve predstave ne pojavljuju u istočnom Hrišćanstvu, tj. u Pravoslavlju. Pravoslavlje ne govori o Satani kao o kuvaru, niti o smrti kao o ćutljivom kosaču. Pakao u Pravoslavlju nije večita vatra i fizička tortura, već večita nemogućnost spoznaje svetlosti, dobrote i Boga.

Ukoliko već ne postoji, bilo bi interesantno napraviti komparativno istraživanje i detaljnije ispitati tanatofobiju u zapadnoj kulturi, u Pravoslavlju i u nekim drugim istočnim religijama poput Budizma koji govori o reinkarnaciji.

Šta vi da činite ukoliko ste tanatofob i osećate da vam to smeta i smanjuje kvalitet života? Da biste shvatili svoje strahove i naučili kako da se nosite sa njima, pa i da ih savladate, najbolje je obratiti se stručnjaku – psihoterapeutu ili psihijatru.

Napisao: Žarko Mihajlović

Kognitivno-bihejvioralna psihoterapija za mršavljenje?

Istraživanja pokazuju da su osobe koje su pohađale kognitivno-bihejvioralni tretman sa ciljem oslobađanja od viška kilograma, ne samo lakše i uspešnije držale dijetu, već su po pravilu i nakon završenog kognitivno-bihejvioralnog tretmana nastavile da “skidaju” kilograme sve dok nisu postigle željenu telesnu težinu, koju su nakon toga uspevale i da održe.

Prošle godine je WHO (Svetska zdravstvena organizacija) objavila da je broj gojaznih u svetu po prvi put premašio broj neuhranjenih. Gojaznost je poprimila razmere epidemije. Posebno zabrinjava činjenica da je sve veći broj gojazne dece, s obzirom da se zna da gojazna deca po pravilu odrastaju u gojazne odrasle osobe.

Pored zdravstvenih rizika, gojaznost donosi i manjak elana, smanjeno samopoštovanje i samouverenost, depresivnost, menje šanse za zaposlenje i ostvarenje zadovoljavajućih partnerskih odnosa.

Ako sve to znamo, a većina nas to vrlo dobro zna, zašto onda svi nismo vitki? Zašto tako mnogo inteligentnih, sposobnih, lepih i na svaki drugi način sasvim uspešnih ljudi, ipak nosi breme viška kilograma i pati zbog toga, često tokom celog svog života.

Možda ste, kao i većina drugih koji se bore sa viškom kilograma, više puta pokušavali da držite dijete i da održite teškom mukom stečeni “manjak kilograma”. Ali, nakon mnogobrojnih vraćanja svega “izgubljenog”, počeli ste da verujete da nikada nećete uspeti, da naprosto imate takav metabolizam, da imate slabu volju, da za razliku od mršavih volite da jedete i da zato nikada nećete moći da smršate.

Međutim, gojazni ljudi uglavnom nemaju sporiji metabolizam, slabiju volju ili urođeno veći apetit od vitkih. Oni se najčešće razlikuju jedni od drugih samo po načinu razmišljanja o hrani, po prehrambenim navikama koje su stekli i po načinu na koji rešavaju životne probleme i izlaze na kraj sa stresom i emocijama. A sve te razlike nisu urođene, već se stiču učenjem tokom života. Samim tim “debeljuce” nisu “osuđene” da to i ostanu celog života, jer sve što je naučeno može da se “oduči” i da se nauči nešto drugo- bolje, konstruktivnije i efikasnije. Dakle, i “oduvek-debeljuce” mogu da nauče da misle i ponašaju se kao jedna “oduvek-mršava” osoba. Da bi se napokon uspelo u dugo željenom oslobađanju od viška kilograma, neophodno je najpre steći određene preduslove za uspeh u dijeti, a to su odgovarajuće misli, znanja i veštine neophodne za “skidanje” kilograma i kasnije za održavanje postignute vitkosti. Kada steknemo neophodna znanja i veštine samo držanje dijete je lakše i donosi trajne efekte- kilogrami se ne vraćaju, jer sada znamo kako da im ne dozvolimo da se vrate.

Pretpostavljam da se prosečni čitalac ovog teksta pita “Šta je to konkretno- koje su to misli, navike, ponašanja, koje poseduju vitki ljudi i koje ih čine sposobnim da se ne ugoje?”

Evo nekoliko tipičnih (potpun spisak je nemoguć jer je svaka osoba različita): vitki ljudi nemaju naviku da probleme rešavaju hranom već umeju na neke druge načine da se izbore sa problemima, vitki ljudi bolje razlikuju različita telesna stanja (glad od žeći, žudnje za određenom hranom i sl), oni bolje podnose stanje gladi i ne tumače glad kao alarm da se odmah mora jesti. Gojazni ljudi osećaj prepunjenosti hranom (prejedenosti) po pravilu doživljavaju kao normalno stanje, dok je vitkima prepunjenost neprijatna. Sve nabrojane i mnoge druge razlike ove dve grupe ljudi su stečene, naučene, pa se samim tim mogu i odučiti, a umesto njih mogu se naučiti načini razmišljanja i veštine vitkih ljudi.

U psihologiji postoji jedna grana psihoterapije zvana kognitivno-bihejvioralna psihoterapija. Ona se fokusira na izmenu neefikasnih obrazaca razmišljanja i ponašanja. Istraživanja pokazuju da su osobe koje su pohađale kognitivno-bihejvioralni tretman sa ciljem oslobađanja od viška kilograma, ne samo lakše i uspešnije držale dijetu, već su po pravilu i nakon završenog kognitivno-bihejvioralnog tretmana nastavile da “skidaju” kilograme sve dok nisu postigle željenu telesnu težinu, koju su nakon toga uspevale i da održe.

Izvor

Čuvajte se čoveka sa tri zubi!

Da li postoji korisnik interneta koji još uvek nije upoznao čoveka sa tri zubi?

Čovek sa 3 zubi

Siroti čovek nije sanjao da će postati maskota internet sajta koji se reklamira kao merodavan IQ test, a zapravo to nije. U pitanju je klasičan oblik lažnog reklamiranja, ali pošto se dešava na internetu izazvao je bujice negodovanja na forumima, recimo ovde i ovde. Ovaj članak sam odlučio da napišem pošto su spem reklame za ovaj sajt preplavile i moje sanduče na Fejsbuku.

Pa, čujmo kako se ovaj čudesni test reklamira. Inače, reklama je plaćena i preko Gugla i može se videti na Jutubu, i svim velikim sajtovima koji vrte Guglove oglase.

Zašto uraditi upravo ovaj IQ test?

Ovaj test su sastavili najveći stručnjaci u području merenja inteligencije..

Zahvaljujući velikom broju testiranih ljudi konačna ocena je mnogo tačnija..

Test obuhvata statistike orijentisane na evropske zemlje..

Dobićete informacije o Vašoj inteligenciji u poređenju s ostalim ljudima..

Podržat ćete Srbija u takmičenju za „najpametniju državu“ na svetu..

1. Najveći stričnjaci? Koji? Gde se spominju imena autora? Svaki psiholog bi, ukoliko je ponosan na svoj test, stao svojim imenom i titulom iza testa.

2. Iz stavke broj dva ispada da se test standardizuje kako sve više i više ljudi radi test. To znači, da se non-stop standardizuje. A to je pak nemoguće, jer test onda nikada nije standardizovan (napravite vremensku distinkciju između termina „standardizuje“ i „standardizovan“). Dakle, test nije standardizovan.

3. „Statistike“? Ispravite me ako grešim, ali reč „statistika“ u srpskom jeziku nema množinu. Kao i ostale nauke – biologija, teologija, antropologija… Ne postoje biologije, postoji samo biologija. Ovo mi liči na loš prevod (pogledaj poslednji pasus) sa engleskog. Takođe, kakve veze imaju „statistike“ evropskih zemalja sa mojim konkretnim skorom na testu? Svaki test se standardizuje na nivou jedne zemlje, tj. jednog jezika i kulture. Besmislica.

4. Ovo može da prođe kao percentilni rang, u redu. Ili pak običan rang.

5 . Podržat ću? Ovo bockanje internacionalnog takmičarskog duha je podenuto lošim prevodom. Opet… Ukoliko krenete da rešavate test, primetićete da je test sasvim lepo lokalizovan… na bugarskom! Postoji nekoliko zadataka koji podrazumevaju poznavanje bugarske azbuke. Naime, da bi test bio merodavan neophodno je da su svi zadaci razumljivi na nivou naše kulture. Koliko Srba zna bugarsku azbuku da bi mogli ispravno da reše ovaj nazovi test?

Sve ovo više liči na osrednji i automatski prevod kakav nudi recimo Gugl prevodilac nego na ozbiljan test inteligencije kakav prave i za koji garantuju psiholozi.

Kraj testa izgleda ovako

Kao hladan tuš na kraju testa će vas sačekati objašnjenje da rezultat možete da dobijete ako pošaljete SMS poruku koja se tarifira bezobrazno visokih 384 dinara!

... a pri dnu strane ...

Naseli ste i poslali SMS? Možda je ovo ipak test inteligencije…

Kultura tolerisanja

Živimo u vremenu kada je tolerantnost ne samo visoka društvena vrednost, već i način življenja i preživljavanja. Tolerantnost je postala imperativ političke korektnosti. Povremeno smo svedoci paradoksa da borci protiv netolerancije postaju veoma netolerantni prema onima koji, po njihovom mišljenju, nemaju pravo da budu netolerantni.

Ali šta je to tolerantnost? Kakva je to vrsta međuljudskog odnosa? Da li je to neka vrsta ljubavi?

Mnogi smatraju da je tolerisanje neke pojave isto što i njeno prihvatanje ili poštovanje. I kada neko pokušava nekoga da natera da prihvati nešto što mu je neprihvatljivo, da mu se sviđa ono što mu se ne sviđa, da poštuje ono što prezire, tada nastupa problem. Zahtev za ovako shvaćenu tolerantnost samo podgreva postojeću netolerantnost.

Bolje je da koristimo našu reč za tolerantnost: trpeljivost. A ova reč jako dobro otkriva šta jeste suština tolerantnosti, upravo zato što je u njenom korenu glagol trpeti. Prema tome, tolerantni smo onda kada nekoga ili nešto možemo da trpimo, da istrpimo. I u latinskom je slično jer je etimologija reči tolerancija povezana sa rečju podnošenje.

A kada trpimo? Onda kada nešto ili neko ugrožava neke naše vrednosti, kada nam se nešto ne sviđa, kada nas uznemirava, iritira, kada nam je neprijatno.

Suprotnost je netolerancija, netrpeljivost. Tim rečima opisujemo osobu kojoj je veoma neprijatno tako da počinje da se ponaša agresivno, nasilno, destruktivno. I upravo preko ove suprotnosti možemo shvatiti pravo značenje trpeljivosti. Trpeljivi smo onda kada nam se nešto ne sviđa, ali kada zbog toga nismo agresivni. Tolerantnost je nenasilje.

Dakle, tolerantnost nije ni prihvatanje, ni poštovanje nečega. Upravo obrnuto. Ona je oblik ljudskog ponašanja prema onome što data osoba ne prihvata i što joj se ne sviđa. Kao što neko ima pravo da mu se nešto sviđa, tako neko drugi ima pravo da mu se to isto ne sviđa. Problem nastaje onda kada prvi pokušavaju da uvere druge, ili da drugi uvere prve. Kada su njihovi stavovi nepomirljivi, jedino rešenje koje omogućuje da ostaju u komunikaciji, u istom prostoru jeste da tolerišu jedno drugoga.

Iako je trpeljivost važna u bliskim odnosima, odnosima ljubavi, ona ipak mnogo više pripada javnom prostoru i javnoj komunikaciji. Više nego ljubavi, ona pripada ljubaznosti. A ljubaznost je kada se ponašamo kao da volimo, iako možda ne volimo. Da bismo bili kulturni, moramo se samokontrolisati, vladati sobom. Nema kulture bez tolerantnosti.

A kada ljudi shvate da nisu dužni ni da prihvate ni da cene ono što je suprotno njihovim vrednostima, već samo da ne pokazuju agresivnost, procenat tolerantnih se drastično poveća.

Govor tela javnih ličnosti

Govor tela često odaje iskrenost našeg sagovornika. Političari i javne ličnosti mu pridaju veliki značaj, ali koliko god istrenirani u tome bili, uvek ima stručnjaka koji mogu da ih „provale“.

„Tada na svetlost ispliva pravo lice Vučićeve skrušenosti, Jeremićeve strogoće, Tadićeve blagonaklonosti, kao i Miškovićeve nadmenosti. Profesor stilistike i retorike na Fakultetu političkih nauka Dobrivoje Stanojević analizirao je sa fotografija za „Alo!“ govor tela pojedinih javnih ličnosti, pre svega političara.

Boris Tadić
Na slici sa Mesićem se vidi gest približavanja. Bliži je Mesiću nego što je on njemu. Tadić je inicirao razgovor, a Mesić je taj koji sluša. Sa druge strane, na slici sa Palmom se vidi da mu se Palma suviše približio, što se smatra nepristojnim, a Tadić je na distanci. Sluša ga i ima službeni osmeh, što je gest čoveka koji je prinuđen da sarađuje, ali taj razgovor nije nešto što mnogo želi u životu. Tadić ima najširi dijapazon gestova. Upiranjem svih prstiju iskazuje želju da se krene napred. Spuštena ruka znači da se umorio, ali da nije odustao od objašnjavanja. Ipak, na nekim slikama se vidi da je umoran od svega i kao da želi da je ovo sad samo ružan san iz kojeg će se probuditi.

Čedomir Jovanović
Kada neko dodiruje bilo koji deo svog tela, kao što Čeda dodiruje nos, znači da ga taj deo tela svrbi. To se dešava usled jače cirkulacije kada srce brže kuca, a tako kuca zato što treba da se kaže nešto što nije istina ili nešto što se slušaocima neće svideti, za šta on ne zna kakve će posledice imati. Kada nabere čelo, znači da je prilično angažovan u iskazivanju svojih misli. Gest držanja ruke ili prsta na ustima dok neko govori znači da procenjuje sagovornika i razmišlja šta treba da kaže ili uradi. Suzdržava se od govora. Kada je prst na ustima savijen, znači da je bliži iskazivanju toga. Prsti skupljeni prilikom govora znače da on tada insistira na detaljima i preciznosti.

Tomislav Nikolić
Često krivi glavu dok govori, što je znak nesigurnosti i potrebe da ostavi utisak nekoga ko je emotivan i ko ume da sarađuje sa ljudima. Naočare drži na lancu oko vrata i spušta ih dok gleda u nekog, što znači da je prestao da vodi računa o spoljnim efektima, a ljudi ne vole kada ih neko gleda preko naočara. Da je malo poletniji u pokretima, imao bi više efekta jer mu je govor smiren, a trebalo bi da bude efektniji. Kada stisne usne, razmišlja šta da kaže, a griženje usana je znak nervoze. Kada unutar stisnute pesnice nešto radi palcem, to znači da je nervozan ili da ima neke neobavljene poslove koji ga muče.

Aleksandar Vučić
Oblizivanje usana koje on često čini je gest kojim se pokazuje nesigurnost i blaga uplašenost, jer ta stanja dovode do sušenja usana. Vučić teži da izgleda fino i elegantno, glumi smirenost. Ne odaje utisak čoveka koji je siguran iako ono što kaže može da popravi taj utisak. Nekad je napadno ljubazan. Držanje raširenih prstiju, a skupljenih šaka je stav visoke piramide koja odaje da čovek ima skovan plan i da je siguran da je nadmoćniji. Niska piramida – isti položaj, ali šake i prsti okrenuti na dole označavaju da je u trenutku mišljenja i da nije uveren da će mu to što misli uspeti.

Vuk Jeremić
U njegovim pokretima se vidi razigranost temperamenta. Stavlja vrh olovke u usta, ali pogrešan vrh, što može biti znak premora. On je temperamentniji od onog što diplomatski govor nalaže, to može da bude simpatično u nekim trenucima, ali ako se gestovi uče, onda je kontraproduktivno. Uplitanje prstiju ukazuje na složenost problema, a nabiranjem čela kao da hoće da pokaže da je stariji i ozbiljniji nego što jeste. Očito su to gestovi koji su naučeni, sa palčevima okrenutim na gore koji govore da nije spontan u tome što radi. Kada ne gleda sagovorniku u oči, očito smišlja neku diplomatsku frazu kojom neće reći istinu.

Ivica Dačić
Skršteni prsti kojima drži olovku dok govori ispred freske Beli anđeo govore da je nesiguran u ono što će da kaže i da ne zna da li zaista zaslužuje da bude na takvom mestu. Podignute ruke govore o odlučnosti i polusigurnosti. Visoko podignuta prekrštena noga je nedopustiva jer govori o nadmenosti. Takođe, đon se nikad ne sme pokazivati publici. Nikad ne znate šta ste zgazili tim đonom. Rukuje se sa policajcem, ali se vidi da je na distanci, suviše je veliki razmak između njih. Oseća se element izvesne želje da se što pre pobegne sa tog mesta, a to potvrđuju i savijeni prsti druge ruke. U njima se ogleda nervoza.

Miroslav Mišković
Držanje ruku u džepovima je nedopustivo. Ne verujem da on to ne zna, ali mu verovatno nije bitno šta će misliti o njemu. Na sve oko sebe gleda sa izvesnom nadmenošću, to se vidi po glavi koju drži podignuto, a istovremeno zna da ima poverenje u ljude kojima je okružen. Kada vam neko dizanjem glave pokaže vrat, znači da vas se ne plaši. Često je na distanci, a stalno glađenje kose i nameštanje manžetni govori o kompleksu tog dela, ljudi su nesigurni u to što dodiruju. On ima zatvoren stav i ispoljava priličnu nesigurnost. U ruci drži nešto stisnuto, stisnutu pesnicu, kao da se plaši da mu neko to ne otme. Čovek koji se ovoliko obogatio mora da je u detinjstvu imao nekih problema, to jest da je bio siromašan, pa da sad ima potrebu da zgrabi što više.“

Izvor

Pad kognitivnih funkcija nakon razgovora sa devojkama?

Pripadnici jačeg pola podložniji opadanju kognitivnih funkcija nakon razgovora sa osobom suprotnog pola. Efekti komunikacije na kognitivne sposobnosti znatno su uvećane ukoliko su muškarci emotivno ili seksualno zainteresovani za osobu sa kojom su pričali.

Ustaljeno je mišljenje kod mnogih da ženama sa velikim grudima manjka inteligencije, međutim, najnovije istraživanje pokazalo je sasvim suprotno – žene sa velikim grudima čine muškarce glupima.

Johan Karemans je zajedno sa kolegama sa Radbaud univerziteta u Holandiji otkrio da interakcija između muškarca i žene dovodi do smanjenja kognitivnih funkcija kod muškaraca.

U dva odvojena istraživanja učesnici su komunicirali sa nepoznatom osobom, istog ili suprotnog pola, i od njih je bilo zatraženo da pre i nakon razgovora urade seriju testova koji su za cilj imali utvrđivanje njihovih kognitivnih funkcija.

Rezultati su pokazali da su muškarci bili podložniji opadanju kognitivnih funkcija nakon razgovora sa osobom suprotnog pola, dok su one ostajale nepromenjene nakon komunikacije sa osobama istog pola.
Efekti komunikacije na kognitivne sposobnosti znatno su uvećane ukoliko su muškarci bili emotivno ili seksualno zainteresovani za osobu sa kojom su pričali.
Kod žena je pad kognitivnih sposobnosti uočen samo u slučajevima kada su one u razgovoru sa osobom suprotnog pola želele da impresioniraju i ostave utisak na sagovornika.

Autori studije smatraju da do ovakvog opadanja moći zapažanja i pamćenja dolazi zato što muškarci prilikom razgovora sa osobama suprotnog pola imaju jaku želju da ostave pozitivan utisak, ne bi li ih seksualno zainteresovali, a to zahteva pažljivu kontrolu kognitivnih sposobnosti koje mozak konstantno nadgleda i modifikuje, i samim tim smanjuje našu sposobnost da reagujemo na druge nadražaje iz okoline.

Istraživači takođe ukazuju da ovi rezultati mogu pomoći i kod obrazovanja mladih ljudi, pošto nalazi govore da je uspeh studenata u školama koju pohađaju samo muškarci, ili samo žene, znatno veći od onog koji se ostvaruje u mešovitim školama.

Srbija postaje ludnica na otvorenom

U Srbiji je poslednjih meseci povećan broj samoubistava, nasilja u porodici i samopovređivanja! Najstrašnija ubistva postala su, nažalost, naša svakodnevica: poslednji slučaj u Grebenecu kod Bele Crkve, kada su dvojica maloletnika ubili motkama svog dve godine mlađeg druga, samo su potvrda sumorne srpske zbilje.
Da bude još crnje, psihijatri upozoravaju da najgore tek dolazi, jer se kod nas posledice svetske ekonomske krize još uvek ne osećaju u punom jeku.

Stres nas razara

Većina populacije u Srbiji je na ivici da poludi, zbog konstantnog stresa sve više građana traži psihijatrijsko lečenje, a stručnjaci se boje da duševne bolnice u zemlji nemaju kapacitete da smeste sve one kojima je pomoć neophodna, upozoravaju sagovornici Pravde! Tako psiholog Milan Višnjić kaže da u našoj zemlji ne postoji nijedan stanovnik koji do danas nije, narodski rečeno – „pukao“!
- Od 1991. pa do danas, preživeli smo toliko stvari da teško da bi ijedan drugi narod na svetu opstao, a kamoli ostao normalan! Ratovi, sankcije, kolone izbeglica, najveća inflacija u Evropi, bombardovanje, sada tranzicija i svetska ekonomska kriza… Te situacije ostavile su ožiljke koji su se godinama urezivali u našu kolektivnu psihu. Sumnjam da postoji ijedan prosečan stanovnik Srbije koji do sada nije, narodski rečeno, „pukao“ od stresa i samo je pitanje dana kada će tu agresiju da ispolji i prema svojoj okolini. Gotovo svi smo postali tzv. „granične ličnosti“ – objašnjava dr Višnjić.

Biće sve više pacijenata

Psihijatar Ana Zornić kaže za Pravdu da će nažalost sve više biti ljudi u Srbiji koji će usled stresa i stresnog načina života tražiti psihijatrijsku pomoć i da je sadašnji broj stacionara nedovoljan!
- Ne bih da zvučim preteći, ni depresivno, ali ono što se dešava u poslednje vreme me plaši. Svetska ekonomska kriza se kod nas još nije osetila u punom jeku, a već imamo povećan broj samoubistava, nasilja u porodici, samopovređivanja… Slučaj radnika koji je sam sebi odsekao prst je samo upozorenje u kakvoj se psihozi i depresiji našao veliki broj ljudi u našoj zemlji koji je ostao bez posla, egzistencije i nade – upozorava dr Zornić.
Ona dodaje da građane Srbije čekaju crni dani.
- Ratne godine još nisu zaboravljene, postraumatski stres kod ljudi i dalje traje, a sada na sve dolazi i egzistencijalna kriza. Ne znam da li su ljudi koji vode ovu zemlju toga svesni i bojim se da nam ni duplo veći broj stacionara za psihijatrijsko lečenje neće biti dovoljan ako ova kriza i ludilo potraju – kaže ona.

Zatvaraju odeljenja psihijatrije

Na svu muku koja nas je snašla, umesto da država ulaže u stacionare i bolnice, ona ih zatvara! Naime, stacionar Klinike za psihijatriju u KBC „Dragiša Mišović“ u Beogradu zatvoren je već mesecima i niko ne zna kada će on ponovo proraditi. Trenutno na Klinici radi samo dnevna bolnica, odnosno ambulanta, koja tokom dana može da primi najviše 60 pacijenata, što znači da tri lekara koja rade u ambulanti dnevno imaju po 20 pacijenata koji traže pomoć.
Izvor Pravde sa ove klinike kaže da je neizvesno kada će proraditi stacionar za pacijente.
- Trebalo je da bude sve gotovo još tokom ovog meseca, to jest, do početka Univerzijade, ali sada je jasno da od toga nema ništa. Raspisan je i tender za nameštaj u stacionaru, renoviranje je i dalje u toku i ja se nadam da će do septembra, najkasnije do kraja godine, pacijenti početi da se primaju – kaže naš izvor u KBC „Dragiša Mišović“.

Mali kapacitet

U KBC Zvezdara na odeljenju psihijatrije kažu za naš list da imaju dobru volju da primaju pacijente koji ne mogu da koriste usluge stacionara u „Dragiši Mišoviću“, ali da je osnovni problem u kapacitetu, odnosno broju mesta.
- Naš stacionar ima 31 krevet, a prosečna dužina hospitalizacije iznosi 20 dana. Nažalost nemamo kapaciteta da primimo one pacijente koji zbog renoviranja stacionara u KBC „Dragiša Mišović“ ne mogu da koriste usluge njihovog stacionara – objašnjava za Pravdu jedna od medicinskih sestara sa odeljenja za psihijatriju KBC „Zvezdara“.
Gradski sekretar za zdravstvo dr Dragana Jovanović kaže za Pravdu da je upoznata sa činjenicom da stacionar za psihijatrijske bolesnike u KBC „Dragiša Mišović“ još nije proradio i da će u razgovoru sa direktorom te ustanove pokušati da dođe do nekih preciznijih podataka kada će pacijenti moći da koriste usluge ovog stacionara.
- U ovom trenutku vam ne mogu dati nikakve preciznije podatke ali ću se svakako konsultovati sa dr Ćurčićem i nadam se da ćemo ovih dana imati neke preciznije informacije kada će stacionar nastaviti sa radom – rekla je dr Jovanović.

Srećko Milovanović
Izvor

Fenomen Suzan Bojl

Ako do sada niste čuli za Suzan Bojl (eng, Susan Boyle), domaćicu škotskog porekla staru 48 godina – možemo pomisliti da ste poslednjih nedelja živeli poput guštera sakriveni ispod kamena. Drugim rečima, gotovo je neverovatno da niste čuli za Suzan Bojl!

Pogledajte snimak njenog prvog nastupa koji je mnoge ostavio bez daha:

Na Jutubu je postavljeno više snimaka Suzan Bojl, i zbirno, samo u proteklih mesec dana ih je videlo 90,6 miliona ljudi čineći je time trenutno najpopularnijom osobom na planeti!

U čemu leži ključ fenomena popularnosti ove skromne domaćice? Ako imate svojih teorija, molim napišite u komentaru pa da razvijemo diskusiju

Hatiko, pas koji nije znao ništa o gašenju

Nagrađivanje i kažnjavanje, reći će vam svaki psiholog, imaju izrazit uticaj na ponašanje.  Po motivacionoj teoriji pojačanja ponašanje zavisi od njegovih posledica. Ukoliko nagrađujemo neko ponašanje, ono se učvršćuje. Nasuprot tome, ako određeno ponašanje sledi kazna dolazi do smanjivanja učestalosti te radnje. Ako, pak, neko ponašanje ne sledi niti nagrada nit’ kazna, dolazi do pojave gašenja.

„Gašenje je proređivanje i postupno nestajanje ranije traženog i uslovljenog (…) ponašanja. Podrazumeva se da je dato ponašanje najpre bilo podsticano odgovarajućim pojačanjem pa da je zatim pojačavanje počelo da izostaje.“

Udžbenici navode pregršt eksperimenata sa životinjama i ljudima u kojima dolazi do gašenja neke ranije uslovljene reakcije usled izostajanja nagrade. Ako bi pas bio uslovljen da salivira na zvuk zvona, pa potom hrana kao nagrada izostajala, salivacija bi se nakon određenog broja ponavljanja smanjivala i na kraju potpuno iščezla. Jednostavnim rečnikom rečeno, na kraju i kuče „shvati“ (sa navodnicima, ili bez njih, zavisno od teorije o životinjskoj kogniciji kojoj ste skloni).

Međutim, Hatiko je pas koji nije znao ništa o gašenju!

Hatiko (jap. ハチ公, eng. Hachikō, 1923 – 1935), poznat još i kao Verni pas Hatiko, bio je najbolji prijatelj profesora Hidesabura Uena (rus. Hidэsaburo Uэno, eng. Hidesaburō Ueno). Profesor je svakog dana vozom odlazio na posao a pas bi ga ispraćao. Uveče, kada se profesor vraćao, Hatiko bi ga čekao na stanici uvek u isto vreme i zajedno bi odlazili do kuće.

Jednog dana profesor je iznenada preminuo na fakultetu u toku predavanja. Hatiko ga je te večeri uzalud čekao. I naredne večeri… I veče nakon tog. Hatiko je uporno dolazio na železničku stanicu, tačno na vreme, i čekao voz kojim je putovao njegov gospodar. Gospodara više nije bilo ali Hatiko je nastavio da dolazi i uzaludno čeka voz svake večeri sve do svoje smrti, punih deset godina nakon profesorove smrti.

Primetili su ljudi ovu Hatikovu upornost i načinili nacionalni fenomen od njega. Pas je dobio prefiks u vidu nadimka – „Verni pas“ Hatiko. Ispred železničke stanice podignuta je statua od bronze. Svake godine, osmog aprila stotine ljubitelja pasa odaju mu počast  pokraj statue ispred „Šibuja“ železničke stanice. Napisano je par knjiga o Hatiku, snimljen jedan film, a upravo se snima još jedan sa Ričardom Girom u glavnoj roli. Hatiko je postao japanski simbol vernosti.

Pitanje koje je ostalo iza ovog psa jeste šta je održalo ovu reakciju, tu upornost koja je trajala godinama bez adekvatne nagrade u vidu susreta sa voljenim profesorom Uenom? Možda je Hatiko postao simpatična legenda, i kao takav – njegova vernost samo preuveličana! Možda su mu se ljudi na stanici smilovali, primetivši ga i čuvši za njegovu mitološku odanost, te mu nudili hranu kada dođe, pružali pažnju, milivali ga ili se igrali sa njim. A možda Hatiko zaista nije znao ništa o uslovljavanju, principu gašenja i o tolikim psihološkim eksprimentima!

Bilo kako bilo, profesor Ueno je postao poznat(iji) zahvaljujući svom psu, a mi ćemo ove godine imati prilike da gledamu modernu ekranizaciju te dirljive priče.

Za par dana je osmi april, setite se Vernog psa Hatika.

Mens sana in corpore sano

Sit mens sana in corpore sano, zaista! Brojni autori govore kako rad nije svojstven čoveku. Moramo se ograničiti: rad u uslovima savremene organizacije, striktne podeljenosti posla, kroz ponavljanje uvek istih, monotonih pokreta… nije svojstven čoveku i njegovoj prirodi. Veberov princip „idealne birokratije“, može da važi u teoriji. Ili makar, ne za ljude.

Nasuprot tome, rad shvaćen kao smislena fizička aktivnost vrlo je karakterističan za ljude. Štaviše, fizička aktivnost je neophodna da bi ispravno funkcionisali. Kinezi imaju instituciju masovnih, javnih fizičkih vežbi. Deca u osnovnoj i srednjoj školi, po pravilu imaju 3-5 časova nedeljno fizičkog vaspitanja. U antičkoj Grčkoj začeo se princip kalokagatije koji predstavlja brigu za fizičko blagostanje, negu telu, ali istovremeno i brigu o čovekovom unutrašnjem biću – spoj fizičke krepkosti i psihičkih vrlina.

Ali kako i zašto je značajna fizička aktivnost za našu mentalnu svežinu? Pogledajte kratak video klip u kome biolog i istraživač ljudskog mozga – Džon Medina, kroz naučno-popularan vid izražavanja objašnjava upravo rečeno:

Džon Medina objašnjava značaj fizičke aktivnosti