Pad kognitivnih funkcija nakon razgovora sa devojkama?

Pripadnici jačeg pola podložniji opadanju kognitivnih funkcija nakon razgovora sa osobom suprotnog pola. Efekti komunikacije na kognitivne sposobnosti znatno su uvećane ukoliko su muškarci emotivno ili seksualno zainteresovani za osobu sa kojom su pričali.

Ustaljeno je mišljenje kod mnogih da ženama sa velikim grudima manjka inteligencije, međutim, najnovije istraživanje pokazalo je sasvim suprotno - žene sa velikim grudima čine muškarce glupima.

Johan Karemans je zajedno sa kolegama sa Radbaud univerziteta u Holandiji otkrio da interakcija između muškarca i žene dovodi do smanjenja kognitivnih funkcija kod muškaraca.

U dva odvojena istraživanja učesnici su komunicirali sa nepoznatom osobom, istog ili suprotnog pola, i od njih je bilo zatraženo da pre i nakon razgovora urade seriju testova koji su za cilj imali utvrđivanje njihovih kognitivnih funkcija.

Rezultati su pokazali da su muškarci bili podložniji opadanju kognitivnih funkcija nakon razgovora sa osobom suprotnog pola, dok su one ostajale nepromenjene nakon komunikacije sa osobama istog pola.
Efekti komunikacije na kognitivne sposobnosti znatno su uvećane ukoliko su muškarci bili emotivno ili seksualno zainteresovani za osobu sa kojom su pričali.
Kod žena je pad kognitivnih sposobnosti uočen samo u slučajevima kada su one u razgovoru sa osobom suprotnog pola želele da impresioniraju i ostave utisak na sagovornika.

Autori studije smatraju da do ovakvog opadanja moći zapažanja i pamćenja dolazi zato što muškarci prilikom razgovora sa osobama suprotnog pola imaju jaku želju da ostave pozitivan utisak, ne bi li ih seksualno zainteresovali, a to zahteva pažljivu kontrolu kognitivnih sposobnosti koje mozak konstantno nadgleda i modifikuje, i samim tim smanjuje našu sposobnost da reagujemo na druge nadražaje iz okoline.

Istraživači takođe ukazuju da ovi rezultati mogu pomoći i kod obrazovanja mladih ljudi, pošto nalazi govore da je uspeh studenata u školama koju pohađaju samo muškarci, ili samo žene, znatno veći od onog koji se ostvaruje u mešovitim školama.

Srbija postaje ludnica na otvorenom

U Srbiji je poslednjih meseci povećan broj samoubistava, nasilja u porodici i samopovređivanja! Najstrašnija ubistva postala su, nažalost, naša svakodnevica: poslednji slučaj u Grebenecu kod Bele Crkve, kada su dvojica maloletnika ubili motkama svog dve godine mlađeg druga, samo su potvrda sumorne srpske zbilje.
Da bude još crnje, psihijatri upozoravaju da najgore tek dolazi, jer se kod nas posledice svetske ekonomske krize još uvek ne osećaju u punom jeku.

Stres nas razara

Većina populacije u Srbiji je na ivici da poludi, zbog konstantnog stresa sve više građana traži psihijatrijsko lečenje, a stručnjaci se boje da duševne bolnice u zemlji nemaju kapacitete da smeste sve one kojima je pomoć neophodna, upozoravaju sagovornici Pravde! Tako psiholog Milan Višnjić kaže da u našoj zemlji ne postoji nijedan stanovnik koji do danas nije, narodski rečeno - „pukao”!
- Od 1991. pa do danas, preživeli smo toliko stvari da teško da bi ijedan drugi narod na svetu opstao, a kamoli ostao normalan! Ratovi, sankcije, kolone izbeglica, najveća inflacija u Evropi, bombardovanje, sada tranzicija i svetska ekonomska kriza… Te situacije ostavile su ožiljke koji su se godinama urezivali u našu kolektivnu psihu. Sumnjam da postoji ijedan prosečan stanovnik Srbije koji do sada nije, narodski rečeno, „pukao” od stresa i samo je pitanje dana kada će tu agresiju da ispolji i prema svojoj okolini. Gotovo svi smo postali tzv. „granične ličnosti” - objašnjava dr Višnjić.

Biće sve više pacijenata

Psihijatar Ana Zornić kaže za Pravdu da će nažalost sve više biti ljudi u Srbiji koji će usled stresa i stresnog načina života tražiti psihijatrijsku pomoć i da je sadašnji broj stacionara nedovoljan!
- Ne bih da zvučim preteći, ni depresivno, ali ono što se dešava u poslednje vreme me plaši. Svetska ekonomska kriza se kod nas još nije osetila u punom jeku, a već imamo povećan broj samoubistava, nasilja u porodici, samopovređivanja… Slučaj radnika koji je sam sebi odsekao prst je samo upozorenje u kakvoj se psihozi i depresiji našao veliki broj ljudi u našoj zemlji koji je ostao bez posla, egzistencije i nade - upozorava dr Zornić.
Ona dodaje da građane Srbije čekaju crni dani.
- Ratne godine još nisu zaboravljene, postraumatski stres kod ljudi i dalje traje, a sada na sve dolazi i egzistencijalna kriza. Ne znam da li su ljudi koji vode ovu zemlju toga svesni i bojim se da nam ni duplo veći broj stacionara za psihijatrijsko lečenje neće biti dovoljan ako ova kriza i ludilo potraju - kaže ona.

Zatvaraju odeljenja psihijatrije

Na svu muku koja nas je snašla, umesto da država ulaže u stacionare i bolnice, ona ih zatvara! Naime, stacionar Klinike za psihijatriju u KBC „Dragiša Mišović” u Beogradu zatvoren je već mesecima i niko ne zna kada će on ponovo proraditi. Trenutno na Klinici radi samo dnevna bolnica, odnosno ambulanta, koja tokom dana može da primi najviše 60 pacijenata, što znači da tri lekara koja rade u ambulanti dnevno imaju po 20 pacijenata koji traže pomoć.
Izvor Pravde sa ove klinike kaže da je neizvesno kada će proraditi stacionar za pacijente.
- Trebalo je da bude sve gotovo još tokom ovog meseca, to jest, do početka Univerzijade, ali sada je jasno da od toga nema ništa. Raspisan je i tender za nameštaj u stacionaru, renoviranje je i dalje u toku i ja se nadam da će do septembra, najkasnije do kraja godine, pacijenti početi da se primaju - kaže naš izvor u KBC „Dragiša Mišović”.

Mali kapacitet

U KBC Zvezdara na odeljenju psihijatrije kažu za naš list da imaju dobru volju da primaju pacijente koji ne mogu da koriste usluge stacionara u „Dragiši Mišoviću”, ali da je osnovni problem u kapacitetu, odnosno broju mesta.
- Naš stacionar ima 31 krevet, a prosečna dužina hospitalizacije iznosi 20 dana. Nažalost nemamo kapaciteta da primimo one pacijente koji zbog renoviranja stacionara u KBC „Dragiša Mišović” ne mogu da koriste usluge njihovog stacionara - objašnjava za Pravdu jedna od medicinskih sestara sa odeljenja za psihijatriju KBC „Zvezdara”.
Gradski sekretar za zdravstvo dr Dragana Jovanović kaže za Pravdu da je upoznata sa činjenicom da stacionar za psihijatrijske bolesnike u KBC „Dragiša Mišović” još nije proradio i da će u razgovoru sa direktorom te ustanove pokušati da dođe do nekih preciznijih podataka kada će pacijenti moći da koriste usluge ovog stacionara.
- U ovom trenutku vam ne mogu dati nikakve preciznije podatke ali ću se svakako konsultovati sa dr Ćurčićem i nadam se da ćemo ovih dana imati neke preciznije informacije kada će stacionar nastaviti sa radom - rekla je dr Jovanović.

Srećko Milovanović
Izvor

Fenomen Suzan Bojl

Ako do sada niste čuli za Suzan Bojl (eng, Susan Boyle), domaćicu škotskog porekla staru 48 godina - možemo pomisliti da ste poslednjih nedelja živeli poput guštera sakriveni ispod kamena. Drugim rečima, gotovo je neverovatno da niste čuli za Suzan Bojl!

Pogledajte snimak njenog prvog nastupa koji je mnoge ostavio bez daha:

Na Jutubu je ukupno postavljeno više snimaka Suzan Bojl, i zbirno, samo u proteklih mesec dana ih je videlo 90,6 miliona ljudi čineći je time trenutno najpopularnijom osobom na planeti!

U čemu leži ključ fenomena popularnosti ove skromne domaćice? Ako imate svojih teroija, molim napišite u komentaru pa da razvijemo diskusiju

Hatiko, pas koji nije znao ništa o gašenju

Nagrađivanje i kažnjavanje, reći će vam svaki psiholog, imaju izrazit uticaj na ponašanje.  Po motivacionoj teoriji pojačanja ponašanje zavisi od njegovih posledica. Ukoliko nagrađujemo neko ponašanje, ono se učvršćuje. Nasuprot tome, ako određeno ponašanje sledi kazna dolazi do smanjivanja učestalosti te radnje. Ako, pak, neko ponašanje ne sledi niti nagrada nit’ kazna, dolazi do pojave gašenja.

„Gašenje je proređivanje i postupno nestajanje ranije traženog i uslovljenog (…) ponašanja. Podrazumeva se da je dato ponašanje najpre bilo podsticano odgovarajućim pojačanjem pa da je zatim pojačavanje počelo da izostaje.“

Udžbenici navode pregršt eksperimenata sa životinjama i ljudima u kojima dolazi do gašenja neke ranije uslovljene reakcije usled izostajanja nagrade. Ako bi pas bio uslovljen da salivira na zvuk zvona, pa potom hrana kao nagrada izostajala, salivacija bi se nakon određenog broja ponavljanja smanjivala i na kraju potpuno iščezla. Jednostavnim rečnikom rečeno, shvati na kraju i kuče da je u pitanju „moša“

Međutim, Hatiko je pas koji nije znao ništa o gašenju!

Hatiko (jap. ハチ公, eng. Hachikō, 1923 - 1935), poznat još i kao Verni pas Hatiko, bio je najbolji prijatelj profesora Hidesabura Uena (rus. Hidэsaburo Uэno, eng. Hidesaburō Ueno). Profesor je svakog dana vozom odlazio na posao a pas bi ga ispraćao. Uveče, kada se profesor vraćao, Hatiko bi ga čekao na stanici uvek u isto vreme i zajedno bi odlazili do kuće.

Jednog dana profesor je iznenada preminuo na fakultetu u toku predavanja. Hatiko ga je te večeri uzalud čekao. I naredne večeri… I veče nakon tog. Hatiko je uporno dolazio na železničku stanicu, tačno na vreme, i čekao voz kojim je putovao njegov gospodar. Gospodara više nije bilo ali Hatiko je nastavio da dolazi i uzaludno čeka voz svake večeri sve do svoje smrti, punih deset godina nakon profesorove smrti.

Primetili su ljudi ovu Hatikovu upornost i načinili nacionalni fenomen od njega. Pas je dobio prefiks u vidu nadimka - „Verni pas“ Hatiko. Ispred železničke stanice podignuta je statua od bronze. Svake godine, osmog aprila stotine ljubitelja pasa odaju mu počast  pokraj statue ispred „Šibuja“ železničke stanice. Napisano je par knjiga o Hatiku, snimljen jedan film, a upravo se snima još jedan sa Ričardom Girom u glavnoj roli. Hatiko je postao japanski simbol vernosti.

Pitanje koje je ostalo iza ovog psa jeste šta je održalo ovu reakciju, tu upornost koja je trajala godinama bez adekvatne nagrade u vidu susreta sa voljenim profesorom Uenom? Možda je Hatiko postao simpatična legenda, i kao takav - njegova vernost samo preuveličana! Možda su mu se ljudi na stanici smilovali, primetivši ga i čuvši za njegovu mitološku odanost, te mu nudili hranu kada dođe, pružali pažnju, milivali ga ili se igrali sa njim. A možda Hatiko zaista nije znao ništa o uslovljavanju, principu gašenja i o tolikim psihološkim eksprimentima!

Bilo kako bilo, profesor Ueno je postao poznat(iji) zahvaljujući svom psu, a mi ćemo ove godine imati prilike da gledamu modernu ekranizaciju te dirljive priče.

Za par dana je osmi april, setite se Vernog psa Hatika.

Mens sana in corpore sano

Sit mens sana in corpore sano, zaista! Brojni autori govore kako rad nije svojstven čoveku. Moramo se ograničiti: rad u uslovima savremene organizacije, striktne podeljenosti posla, kroz ponavljanje uvek istih, monotonih pokreta… nije svojstven čoveku i njegovoj prirodi. Veberov princip „idealne birokratije“, može da važi u teoriji. Ili makar, ne za ljude.

Nasuprot tome, rad shvaćen kao smislena fizička aktivnost vrlo je karakterističan za ljude. Štaviše, fizička aktivnost je neophodna da bi ispravno funkcionisali. Kinezi imaju instituciju masovnih, javnih fizičkih vežbi. Deca u osnovnoj i srednjoj školi, po pravilu imaju 3-5 časova nedeljno fizičkog vaspitanja. U antičkoj Grčkoj začeo se princip kalokagatije koji predstavlja brigu za fizičko blagostanje, negu telu, ali istovremeno i brigu o čovekovom unutrašnjem biću - spoj fizičke krepkosti i psihičkih vrlina.

Ali kako i zašto je značajna fizička aktivnost za našu mentalnu svežinu? Pogledajte kratak video klip u kome biolog i istraživač ljudskog mozga - Džon Medina, kroz naučno-popularan vid izražavanja objašnjava upravo rečeno:

Džon Medina objašnjava značaj fizičke aktivnosti

Šta je zdravstvena psihologija?

Zdravstvena psihologija je počela da se razvija dvadesetih godina dvadesetog veka i predstavlja prodor psihologije u somatsku medicinu. Bavi se unapređenjem i održavanjem zdravlja, prevencijom i lečenjem bolesti. Jedan od njenih glavnih doprinosa je što je prerasla patocentrični biomedicinski model teorije i prakse i usvojila biopsihosocijalni model a to je posmatranje zdravlja kroz jedinstvo i interakciju bioloških, psiholoških i socijalnih faktora.

Mnogobrojna istraživanja bavila su se načinima kako psihosocijalni uticaji i stres deluju na organizam remeteći njegovu ravnotežu. Takođe je istraživan i protektivni faktor kao što je socijalna podrška. Veliki deo istraživanja bavi se zdravim navikama kao i modifikacijom problematskih vidova ponašanja koji su uzrok bolesti (pušenje, alkohol, droga, uzimanje lekova, manjak fizičke aktivnosti, gojaznost). Zdravstvena psihologija istražuje psihološke faktore koji deluju združeno sa drugim faktorima rizika u nastanku psihosomatskih bolesti. Velika pažnja poklanja se psihičkim faktorima koji su ili jedini uzrok bolesti, ili utiču na pojavu bolesti zajedno sa somatskim faktorima – psihosomatski.

Zdravstvena psihologija se bavi i somatopsihičkim bolestima gde se kao odgovor na dugotrajne i teške hronične bolesti javljaju krize i brojne psihopatološke reakcije (depresija, anksioznost, agresivnost) ili time šta psiholog može da učini u psihološkoj pripremi pacijenta za operaciju, psihološki oporavak nakon gubitka dela tela, ili psihološka priprema trudnica za porođaj. Dosadašnja istraživanja su pokazala da je oporavak od bolesti velikim delom određen psihičkim faktorima: psihološkom stabilnošću, optimizmom a da depresija i anksioznost predstavljaju činioce koji ne samo da remete i otežavaju oporavak već dovode do recidiva, koji je često teži.

Zdravstvena psihologija je nastala da bi razjasnila udeo psiholoških faktora u održavanju zdravlja, nastanku bolesti i reakcijama na bolest. U njenoj osnovi je definicija zdravlja koju je dala SZO još 1948. godine i koja glasi: Zdravlje je stanje kompletnog fizičkog, mentalnog i socijalnog blagostanja a ne samo odsustvo bolesti.

___
Članak je izdvojen iz transkripta sa predavanja doc. Dr Marine Hadži-Pešić.

Rangovanje po parovima u nastajanju

Ovih dana sam se bacio na programiranje rutine koja će pomoći psiholozima, a i ostalima kojima je potrebno, da izrade parove pri metodi „rangovanje po parovima“.

Pogledajte video zapis vrlo ranog interfejsa:

… i snimak ekrana:

Rangovanje po parovima, grafički izgled

Još puno toga će se promeniti, ostanite na vezi

Ispitna pitanja iz Psihologije rada

Bio sam vredan danas pa sam izdvojio pitanja na koje valja obratiti pažnju pri spremanju ispita iz Psihologije rada, ukoliko koristite literaturu Branislava Čukića:

1. Psihologija rada: ispitna pitanja (50.57 KB)
2. Integrativni menadžment ljudskih resursa: ispitna pitanja (59.77 KB)

Ovo nisu zvanična ispitna pitanja, već - kao što rekoh - teme koje treba posebno obraditi, ali bez zanemarivanja ostatka knjige.

Što ja volim da divanim sa teoretičarima evolucije

Uvek su mi bili zanimljivi vatreni teoretičari evolucije, prevenstveno kada životom brane jednu teoriju o kojoj imaju pojma pola onoliko koliko su čuli na TV-u i pola koliko su sami nakalemili, tj. osmislili. Odlično savladan predmet „Uvod u psihologiju“ kod uvažene Dr J. Todorović dao mi je pregršt argumenata u debati sa evolucionistima. Kako? Zahvaljujući tome što je Uvod u psihologiju, pre svega uvod u drugi deo kovanice - λογία - logija, tj. u nauku. Pa da vidimo kako se argumentima pokolebavaju evolucionisti (diskusija sa jednog foruma).

Karikatura Darvina

Cela diskusija je počela kada sam napomenuo da čak ni Darvin, propali student medicine a kasnije student univerziteta anglikanske crkve, nije toliko verovao u tezu, koju je postavio u svojoj 22. godini života prethodno ne pročitavši ni jednu relevantnu naučnu knjigu o biologiji.

Na ovu moju opasku, kao oparen skače srčani branilac teorije evolucije i bez argumenata, ali zato vikom, kaže:

Ali Darvinova je tačna!

Nastavljam rečima K. Popera koji kaže da „ni najuspelije proverene teorije ne treba posmatrati kao bilo šta više od hipoteza, tj. aproksimacije istine.“ Po Poperu, još se manje treba uzdati u dogmatske teorije koje stalno tvrde da nalaze verifikaciju sebe same. A Darvinova je baš to. Niti može da se dokaže, niti može da se opovrgne (Poperov princip falsifikacije). Kao čovek od nauke (moj sagovornik je diplomirani fizičar), morali bismo da znamo da kada kažemo „Darvinova je tačna“, zapravo želimo reći „Verujem da je Darvinova tačna“.

Neko veruje da je tačna, neko veruje da nije tačna. Niti ovaj prvi može da dokaže da je tačna, niti onaj drugi da nije tačna. A to je po Poperu, najgori mogući slučaj za jednu teoriju i čini je najmanje naučnom.

Džordž Gejlor Simpson veli da se „u svakoj definiciji nauke podrazumeva da tvrdnje koje se ne mogu proveriti posmatranjem ne govore zapravo ništa… ili bar nisu nauka“.

Oksfordski rečnik počinje definiciju nauke ovako: „Grana proučavanja koja se tiče ili povezanog korpusa demonstriranih istina ili opaženih činjenica…“ Darvinova evolucija je postulirana, ali nikada nije posmatrana. Ekeperimentalno se ne može ponovo proizvesti, samim tim nije nauka već dogma. Ko veruje u dogmu? Kreacionista, darvinista ili oboje?

Moj sagovornik mi postavlja 3 pitanja:

1. I kvantna mehanika je postulirana, ali je tačna.

2. Vremenska skala (Darvinove) evolucije vrsta višestruko - za nekoliko redova veličina - nadmašuje vreme postojanja savremenog, `inteligentnog` čoveka. A inače se može i eksperimentalno pratiti, na primeru mikroorganizama koji se brzo razmnožavaju, to jest gde je moguće posmatranje mnogo generacija u kratkom vremenu. Primer: mutacije virusa.

3. U dogmu veruju prvenstveno vernici zapadnoazijskih religija: judaizma, hrišćanstva i islama.

1. Zar nije neprimereno upoređivati kvantnu mehaniku i teoriju evolucije? Kvantna mehanika je nastala onog trenutka kada paradigma u vidu klasične Njutnove mehanike više nije mogla da objasni jednu skupinu događaja - dešavanja u subatomskom svetu, a čije istraživanje nije bilo moguće do tada usled ograničenosti instrumenata. Ako kažeš da je k. mehanika tačna, to samo znači da se eksperimentalno dalo utvrditi da se subatomske čestice zaista ponašaju kako kvantna mehanika predviđa. Ali da li to objašnjava i predviđa kakav će majmun nastati od čoveka za 300 miliona godina? Da bi se nešto moglo smatrati naučnim zakonom (ili makar zakonitošću), bilo bi zgodno da može da predviđa buduće slučajeve. Darvinova ni to ne može - najlepše zna da govori samo o onome što je već bilo, što je stavlja u red deskriptivnih nauka, recimo poput istorije. Pošto si fizičar, znaš kolika je „jačina“ deskriptivnih nauka.

2. Upravo - ne može se pratiti, samim tim se ne može proveriti niti opovrgnuti. Što se tiče mutacija mikroorganizama, to nije nikakav dokaz u prilog teorije evolucije. Ne zaboravi, teorija evolucije ne objašnjava (samo) nastanak varijeteta u okviru jedne vrste, već teži da objasni nastanak novih vrsta pa čak i rodova. Goldšmit (teoretičar evolucije) sam priznaje da je „istina da niko do sada nije proizveo novu vrstu ili rod makromutacijom. Jednako je istina da niko nije proizveo čak ni jednu novu vrstu selekcijom mikromutacija. Makromutacija je promena u genu ili druga genetska promena koja proizvodi jednu drastičnu promenu u organizmu, i obično je smrtonosna.“

Ovde sam ima malu pomoć  u vidu dodatnog komentara jednog od urednika foruma:

Prirodna selekcija i evolucija nisu baš isto. Prirodnom selekcijom mutacije koje su pozitivne dolaze do izražaja jer pojedinci sa tim mutacijam će pre preživeti i potomci itd. i to se može posmatrati eksperimentalno i u svetu oko nas. Ali to je sve “mikroevolucija”, mnoge strukture u ćelijama, pa i čitavi organizmi zahtevaju niz “mutacija” odnosno jedan ogroman broj promena da bi doveli do željenog “skoka” u evoluciji, a to je nemoguće prostom prirodnom selekcijom jer koraci do razvitka nečeka složenog sami po sebi ne moraju biti pozitivni za organizam.

(…)

Možda se to i desi ponekada, ali konstantno kroz “evoluciju” da se to dešava … da se ređaju veoma dugi nizovi sitnih mutacija koje ništa ne znače ne bi li se stvorilo nešto izuzetno složeno na kraju (mislim da su ranije koristili primer oka, mada ima nekih koji to spore, više se argument odnosi na neke hemijske reakcije u samim ćelijama koje moraju biti veoma precizne, dakle mehanizmi koji ih pokreću ne mogu da evoluiraju već ili rade odmah ili ne rade, ne postoje “koraci” u evoluciji koji prethode tim mehanizmima koji su veoma složeni jer te reakcije prosto se ne bi odvijale).

3. Filozofski rečnik (S. Blekburn) za dogmu kaže sledeće: „Uopšteno verovanje koje se zastupa bespogovorno i sa neospornom sigurnošću“. U ovu definiciju se sasvim lepo uklapa teorija evolucije, zar ne?

Da zaključim - teorija evolucije ne može da ima naučnu težinu, još manje da je dokazana, samim tim - može u nju da se slepo veruje ili ne veruje, jednako kao u kreacionizam.

… moj sagovornik se više nije javljao na ovoj temi.

Čekajući SPSS 17

Tokom studija imao sam sreću da slušam predavanja Dr Vladimira Hedriha i usvojim nekoliko vrlo bitnih lekcija iz statistike.

Najvažnija lekcija beše: „SPSS je tvoj najbolji drugar“.

Ipak, niko nam ne reče da jedna licenca za pomenuti program košta cirka 1699 dolara! Na fakultetu smo imali tuce računara sa preinstaliranim SPSS-om, pa cenim da je fakultet uložio oko 20000 dolara da bi studenti mogli da uče i vežbaju statistiku.

Naravno, to se nije desilo. Pozitivna strana toga je što smo na piratima učili i naučili statistiku (inače bi računali na papiru). Negativna - naučili smo da baratamo samo jednim statističkim programom koji košta „boga oca“, iako postoji čitav spektar sličnih programa sa nižom cenom ili besplatnih.

„SPSS 16“ za Linuks

Od verzije 16 SPSS je dostupan i na Linuksu, tako da mogu ponovo da ga koristim u punoj snazi. Ovih dana je objavljena verzija 17 SPSS-a. Željno iščekujemo